slike pesnika

Даница Марковић – УСПАВАНКА

danica-markovic-uspavanka
Кад зимње почне да се спушта вече,
Гасећи бледи децембарски зрак,
С тобом маленом на руци затече
Уморну мене рани зимски мрак.

Певам ти бајке, меке успаванке,
Несталих душа радост, бол и вај,
Док осмех љуби твоје усне танке,
Уз прве звезде бледуњави сјај.

Ти мелодијом уљуљана меком,
Очице склапаш, савладане сном;
Не слутиш како у трепету неком
Душа ми трне пред судбином злом.

Не знаш да реч ми свака сузу скрива.
Јауком звучи сваки меки тон,
И срце да је – што песму разлива – 
Умрлих тежња живи пантеон.

*
Ти си ме, дете, помирила с Богом,
Радошћу живот озарила нас,
Ал' тиме болу и страдању многом
Последњи није откуцао час.

Ти будиш наду будућности нове,
Из тебе ниче читав један свет:
Моје ћеш давно да васкрснеш снове,
И палих тежња да обновиш лет.

Ал ће ти душу страдање да мучи
Младости моје. Атавизам тај
Често ће пута као пехар жучи
Живота ведра да загорча сјај.

И док ти срце сродно срце тражи,
Најбоље од свих, што би могло тад,
Бол незаслужен да мелемно блажи,
Давни ће бити оборио јад.

Трунуће срце мајке на дну гроба,
– Та жртва рана злог удеса свог – 
Ал тебе неће сломити тегоба
Ако у срцу теби буде Бог.

Објављено у Босанској вили, 1910. године

slike pesnika

Милан Ракић – ТАЈ ОГРОМНИ МЕСЕЦ ЛИМУНОВЕ БОЈЕ

milan-rakic-taj-ogromni-mesec-limunove-boje
Тај огромни месец лимунове боје
Што ко авет лута над горама нашим,
Сипајући мирно хладне зраке своје,
Зашто га се клоним и што га се плашим?

Као сан исконски прохујале среће
Утиснуте давно у људској памети,
Он се свако вече кроз просторе креће,
Вечна опомена оног што се свети!

Хладни мртви свете, далеко од мене!
Прошли су ме снови, не буди их више.
Одвраћам од тебе мирне моје зене
Што под месечином некад сузе лише:

Увек имаш млада срца и све младе
Парове што живот тек снивају сада,
И безбројне куле од карата граде
И вечито дижу што вечито пада.

Остави се мене. Ја прошлости хоћу,
Хоћу да спокојство сиђе на све стране.
У прошлости тражим чаробну мирноћу
Да, ведар, завршим мог живота дане...

Хладни мртви свете, далеко од мене!
Ја не тражим ништа и не желим ништа,
И ко мирни стражар, без рока и смене,
Ја брижљиво чувам стара пепелишта.

Но ако и прошлост изневери мене,
Буде ли и она варка пуна рана, –
Заклопићу очи своје намучене
С ужасом што икад видех светлост дана...

(Песма је објављена после песникове смрти)

slike pesnika

Вељко Петровић – САЛАШАР

veljko-petrovic-vidoviti

Туна Џинић, стари вармеђски пандур, упутио се да „својеручно уручи“ богатоме салашару, Бабијану Липоженчићу, позив на жупанијску скупштину, на тзв. конгрегацију. Не чини он то само из користољубља, мада се заиста никад не враћа празних шака с Бабијанова салаша. Оно пар пилића, десетак јаја, бубањ овчјег сира или сува плећка, све то није богзна шта. Један стари вармеђски пандур вазда се добро храни. Вармеђашка господа сваки час приређују вечере, излете, „банкете“; ту су сватови, крштења, па и даћа; сем тога, Тунина је жена чувена куварица у читавом „Бачорсагу“, а Туна најпараднији послуживач око трпеза и најгиздавији носач свећа при господским и газдачким сватовима и крштењима. Него, њега је привлачио салаш. И он је салашарско дете, одрастао у Горњим Салашима, само му се отац уплео у неке „шпекулације“ и пропао, те је он морао да оде у „вармеђаше“ – толико је „вамилија“ још вредела. Њему се допадао тај „господски крув“, волео је да себе сматра барабар с мађарском господом, деца су му се већ помађарила у гимназији, али и тој деци се чинило да су пилићи донесени „директ“ са салаша укуснији и да је и сир оданде бољи од куповног, иако је и тај тамо негде сирен. Затим, он се рођакао с Бабијаном, по не знам којој баби; годинама они полажу нарочиту важност својим званичним функцијама, схватају једно друго веома озбиљно, и одају једно другом пуну „чест“ у таквим приликама, а то је очевидно годило обојици. 

Туна, стари пандур, скида свој црвени качкет, глади се по челу и осећа се свечано ганут. Колико је пута, у младости, и он играо ту, вијао дивојке које су већ и због широких буњевачких сукања тешко измицале; колико је пута служио ту, по ћилимовима разбалаћену, бесну господу, чинио се да иза жбуња штошта и не види, напослетку се и љубио с пијаном господом, товарио их у кола, придржавао и пратио кућама.

Ма колико да је шума мала и ретка, ипак чим је изашао из ње, запљуснула га је осветљена, ведра равница. Жита још ретка и нежна као младићева брада, али се већ таласају и блистају у предвечерњем сунцу. Вране и чавке се црне у њима; човека нигде; „он је своје учинио, и посветио је, сад је до Бога“.

Меком и уском путањом прелази Туна и већ издалека види високу Бабијанову фигуру у маленом винограду испред салаша. Пипну џеп на прсима, позив је ту, и сместа заборави и природу и Бога који усеве благосиља.

Бабијан, гологлав, засуканих рукава од кошуље, раскопчана прслука, с гужвом лике око паса, везивао је лозу за тачке, чардаклије за летве дигнуте у виду сводова дуж целе средње стазе винограда. Радио је полако, достојанствено прикривајући старачко бабрање. Он је приметио Туну чим је овај изашао из шумарка. Познао би га по оном несељачком, трговачком ходу, како гази петама и раздалеко, разроко разбацује врхове од ципела. А већ отворено плава униформа с белим „шујташима“ и црвена качкета одавале су пандура. Но Бабијан није застао ни један тренутак. Ни унуче које му је притрчало да јави Тунин долазак није га извело из такта. Тек када је Туна стигао до винограда и викнуо: – „’Ваљен Исус, баћа-Бабијане!“ – он се исправи, закрили дланом очи, загледа се да као боље види ко га то поздравља, па, тобоже изненађено, одговори:

– ...И Марија, баћа Туна! ’Ајде, ’ајде, приђи ближе, сад ћу и ја, само да још ову лозицу привежем.

Туна озбиљно обриса о ногавицу свој ознојени длан, па се церемонијално руковаше. Они су обојица знали о чему је реч, али нити је Туна што рекао нити је Бабијан што одао, ни оком ни покретом.

– Које добро доноси мени чак овамо овако славну вармеђашку господу?

– Имам с вама, баћа-Бабијане, доста главних ричи! – озбиљно ће Туна, а Бабијан га обгрли и поведе.

– Е, кад је тако, а ми ај’мо унутра! Прошавши окоп, где су се слободно јурцала ждребад и телад с уздигнутим реповима, и ушавши у двориште, Бабијан заповеднички викну:

– Стипане, придрж’дер Кусу, баћ’ Туна је дош’о, а ти, Мандо, донес’дер вина, шуњке и сира и кисели’ паприка! – У ствари, излишно је било и то, јер чим је чељад приметила издалека Туну, припремила је све као обично, и сад већ стајала сва у пристојном одстојању, готово с респектом, и побожно пратила очима двојицу стараца а углас призивала Исуса и Марију. Баћа Туна се задовољно смешио и отпоздрављао све синове, и снахе и унучиће по њиховим именима.

Бабијан је увео свога госта у горњу кућу, с терасом, и са две големе собе, које су се отварале само кад гости наиђу. На тераси су дреждале две расушене, плетене фотеље и исти такав, одљуснут, округао сточић на једној несигурној нози. Кад њих двојица наиђоше, по тераси се растрчаше пијучући мали, жути пилићи, а квочка, као каква намрштена и неповерљива гувернанта, скочи на сто вежбајући крилима као да ће некоме у очи полетети. У грдној собурини, „сали“, с белим и прашним подом од чамовине, ударала је заптивена студен пустих одаја. Један кревет, сасвим грађански, гарнитура од зеленог рипса, сто, огледало, етажер, све политирано, само је у једном углу стајала преса за грожђе, а о клину до завесе висили су кајаси. На зиду мати божја са седам мачева у видљивом срцу, на спаваћем сточићу опет мати божја од порцелана као у некој капелици, а на столу лањска, исушена, шарена ускршња јаја и бело јагњешце од вате, с црвеном црквеном заставицом од папира међу предњим ножицама.

Тек што они седоше а зазвецкаше чаше и тањири. Најмлађа снаха, Манда, уносила је на послужавнику велику буклију мутног, белог вина, подебело нарезане шунке, сира, лука, паприке и зелених патлиџана у сирћету.

– ’Ваљен Исус и Марија! – стидљиво прошапта Манда, не скидајући очију са чаша.

– Амен увик, Мандо! А како ти је син, а?

– Па, фала Богу, добро, само је неваљан, дида га размазио.

– А ко ће ако дида неће! – смешка се Туна, а Бабијан као устеже осмех и глади брк. Манда поцрвене, показа беле зубе, па на вратима зашушташе њене чисте, уштиркане сукње.

Бабијан одмах наточи, куцну о Тунину чашу: – ’Ајд’, прво у име божје! – па пошто обојица искапише, обрисаше палцем и дланом брке, проракољише се и погледаше сузним очима од брзог гутљаја: – Е, а сад, шта је?

Туна се тек сад маши џепа, завуче руку као да тражи и, држећи позив у руци, поче пре свега службеним тоном:

– Е, при свега да вам кажем, баћа-Бабијане, ово ми је овди прид’о у руке сам господин „веишпан“, и каже: да то однесеш моме баћа-Бабијану, да га млого поздравиш и да га у моје име позовеш прикосутра у „ђилеш“. Он, каже, никако не сми валити. Тако му кажи и поздрави га млого... Е, сад извол’те, па читајте.

Бабијан није знао мађарски, а читати је уопште заборавио, али он зато најозбиљније прими комад артије, па се диже и викну: – Мандо, дедер оне моје наочале! – Док је он насађивао наочаре, расклапао, приносио и удаљавао позив, Туни није мрднула ниједна црта на лицу. Он је прекрстио руке на своме округлом трбуху, утиснуо малу брадицу у набрекли, црвени подваљак, загледао се у јело и чекао.

– Е, кад је тако, није вајде, морам ићи. А јесу л’ ти казали какво ће бити гласање?

– Па бираће се два „илнека“; једно је рацко мисто.

– А ко ће се бирати?

– За рацко мисто су се погодили „веишпан“ и „ливичари“, а за маџарско би „веишпан“ ’тио свог синовца, оног што је од Плетикосића добио сто ’иљада сребра на ајнцу; а ливичари ’оћеду оног младог Ратаја што је од Фишера преот’о жену.

– А-а, знам! Видићемо, Боже здравља, видићемо... ’Ајд’, држ’ ту шуњку!...

Бабијан се држао као да неће да ода шта ће он к’о радити, а као да од њега иначе зависи избор. Међутим, Туна је знао да ће Бабијан, стари „ливичар“, гласати с опозицијом. Но, он је до краја играо улогу дискретнога, те није даље потезао то питање. И сад, пошто се званични део свршио, требало је прећи на главни задатак, те он замоли домаћина да пређу у кућу где ће се обојица осећати својскије но у овој хладној, господској соби.

Ту, на столицама са седиштем од сирка, око тешког стола покривеног мушемом, у близини беле земљане пећи с креветцем, ослањајући се на постеље наслагане „шлингованим“ јастуцима до гредица, ту су се они разбашкарили, пили, јели, диванили и знојили се.

Увече је Туну подигао Стипан у чезе, са свим пилићима, сиревима и јајима, и однео га управо до куће.

Нико од укућана није смео да упита „Баћу“: шта му је „Вармеђа“ поручила ни шта је он наумио. Они су сви били поносни на Баћину „чест“, и та његова улога у јавним пословима остала је за њих виша мистерија о којој су и међу собом само шапатом говорили. Највећи реалиста међу њима, у том погледу, Стипан, помало је сумњао у корисност таквих почасти, али није се усудио да ту своју личну мисао искаже.

Баћа се држао још озбиљније и тајанственије. Који пут би само, ћутећи, подуже вртео бркове међу прстима, дувао дим преко луле, а то је значило да крупно и важно мисли. Трећи дан увече тек проговори усред вечере:

– Стипане, ујутру упрегни чилаше у каруца сас „галасерсамом“. Биће посла у Вармеђи. Повешћемо – па разгледа по занемелој породици – и Аницу у варош!

Аница, девојчица од петнаест година, сину од радости, а остале женске се снуждише.

– К’о што ти кажеш, Баћа! – одговори Стипан и не трепнувши.

Зором је већ цела кућа била на ногама. Стара бака, мати и Манда, пре но што је старац и устао, почеше да облаче Аницу у угасито, зовине боје, старачко одело, „руво“ од најфинијег штофа. На седам доњих широка, „на једанаест пола“ набрана и до земље дуга сукња, спреда од истог сукна мала кецељица на углове, тврд прслук који стидљиво неприметнима чини једва промољене груди, марама од свиле исте боје, стегнута под брадом и навучена на очи, око врата, на дебелом златном ланцу, велик бискупски крст, у руку марамица „на каро“, с молитвеником од слонове кости на копче и с крстом, и у њему стручак босиљка. Кад су је удесили, она се повуче у угао и ту, не мичући се, чекаше док Баћа буде готов. И мада је у души била веома срећна и весела, она је изгледала, онако непомично стојећи, веома жалосно. Ваљда због оне супротности између детињег руменог лица, још пљоснатог малог тела и тешког, мрачног одела какво носе и младе и старе Буњевке.

Стара и снахе послуживале су и њега без речи, по утврђеном реду. Чисто рубље, стајаће одело од тешке, црне чоје, са сребрним пуцетима, чизме до колена, округао шешир од сјајног филца, никако још неугнут. Пред кућом су нестрпљиво копкали чилаши, махали главама и фрскали. То су били одморни коњи, великих и облих сапи, сјајне длаке, због чега су и храњени наизменце зобљу и кукурузом. Само су им дуги репови били подсавијени и свезани у чвор, а са „каруца“ је давно попуцао лак. На седиште, упркос федеру и кожи, положена су два надула, бела јастука. Поред кола чекала је Манда с послужавником на коме је било вина, меса и јучерашње сарме. Деда се прихвати, сручи две чаше вина – мала није била гладна – па се „прекрижи“, дигне Аницу испод пазуха у кола, а њега жене подухватише за лактове, смештаху га и ушушкаваху јастуке испод њега. Он само пружи руку преко точка коју сви пољубише, па мигну Стипану: – ’Ајд’ у име божје!

Кола затандркаше, а цело друштво оста пред кућом не мичући се, с руком у руци, док год они тамо не замакоше.

Кад су улазили у варош, Бабијан је уживао што се „Грце“ осврћу на грмљавину точкова по калдрми и гледају за дебелим, газдачким коњима. Зауставили су се, и без договора, пред Бутковићевим „бирцузом“. У коњушници, у настрешници насред авлије, већ су се истуриле неке руде, и иза сваких кола из шарагља чупкаху сено коњи Јозе Бошњака, Ивана Алагића и осталих Буњеваца, салашара, скупштинара. Бабијан их је познао све.

Они су били седели за великим столом изнад кога је, поред Исуса и лимене рекламе Дрехерова пива, висила слика Кошутова како клечи на крвавом бојишту, положио руку на срце, окренуо оно бело у оку према небесима и моли се Богу – и текст молитве је на слици – а око оквира мађарска тробојка. Баће већ „вруштукују“ паприкаша и пију вина. За мањим столом ћућоре поведене „дивојке“, све младе, нежне, уска лица, али и пред њима паприкаш и пиво. Аница оде к њима, а Стипан за трећи сто, па, пошто убрзо изеде своју порцију, врати се коњима. И „дивојке“ се ускоро дигоше, пољубише свака свога чичу у руку и одоше, држећи у обе руке пред собом молитвенике, на кратку мису од десет минута и на дугу шетњу тамо-амо пред црквом.

Бабијана дочекаше сви „с реверенцијом“ која припада његовима „двиста ланаца оранице у једном комаду“. У друштву је био и највише се чуо један господин, адвокат Вујевић, који је морао да се ачи и још више растеже речи како би изгледао више народски, али то је њега стало муке, јер је већ заборавио готово свој матерњи језик. Вујевић је „толковао“ „ливичарску“ политику: – Све зло долази од Беча и од Раца, јер због њих је велика „порција“ и због њих „наша дица служиду солдачију“. Раце треба избацити из Вармеђе и званија, нек’ иду у попове, а на њина миста понамиштати нашу шкуловану дицу, која умиду и с народом и с Маxаријом диванити. Ал’ сад још нек’ им буде. И тај „њ в“ кандидат је миран човик, није од оних „псију“. Међутим, о жупановом синовцу ни чути! „Сви прави ливичари гласаће за Ратаја, јер је кремен човик и добар католик. А што је от’о туђу жену? От’о је од Чифута, па шта!“

У десет сати пођоше сви, сити и гасни, „корпоративно“ с Вујевићем на челу, у Вармеђу. Пред њом је зацрнело: обријани и необријани попови, скоро сви с црвеним поставама, цилиндри, реденготи и газдачка чоха. Чим која хрпа скупштинара наиђе, задригли, упарађени пандури пред капијом ударају о кундаке неких шкљоца, из којих још тане никад излетело није, а та оружана парада је нарочито надимала Бабијанову скупштинарску свест.

У сали се понамешташе у смислу деснице и левице. А сала је била пространа и несравwено сјајнија, украшенија и удобнија од многих старих скупштина у којима су се стварале државе. Леви зид, у целини, покривала је једна слика, победа код Сенте, на којој је сликар Ајзенхут заборавио Монастирлијине Србе. На осталим зидовима ређају се портрети свих дотадашњих „великих жупана“, све у злату, свили и кадифи, са сабљама и са мамузама, с моноклима и с „покенбортима“. Кад су се сви испоздрављали и сместили у обла седишта од црвеног сомота, уђе велики жупан с моноклом у левом оку и с котлетима дуж оба уха, и одржа свечан државнички говор о значају ове скупштине и о великим задацима њеним. Бабијан није ништа разумео, а није га много узрујавало ни глумачко узбуђење појединих његових једномишљеника у капуту, који су упадали у реч. Он је био задовољан. Њега се непосредно није тицало ништа. Прешло се и на „вициналну“ железницу за Паланку, али пошто шине неће сећи његову земљу, он се играо писаљком и зафркавао белу артију која му је била стављена на расположење на пулту пред седиштем. Добро се „вруштукало“, те га је хватао сан. Мислио је о кући. Да ли су истерали прасице на ледину и да ли је ко остао код Билке, која треба да се отели? Одједном настаје тајац. Вујевић је претио, а жупан се смешио, као сваки жупан који има већину. Па онда се почеше дизати једно за другим. Бабијан се прену, припази, чу наизменце igen (да), nem (не), те видећи да Вујевић рече Алагићу на уво нем, и он мирно сачека своје слово и куражно одгласа: нем! После је опет дошло до галаме. Бирало се. Он је исто онако и бирао, и његов кандидат је пао. После избора сви су мислили „кући“, већ је звонило подне, али дођоше „евентуалија“, интерпелације, политика. Бабијану је било досадно, али кад се диже један српски поп и поче српски беседити, он се разведри. Поп је говорио жестоко против владине наредбе којом се чине сметње „конфесионалним“ школама. Колико је његов политички мозак допирао, њему се свиђао овај, једва једном, разумљиви говор. И кад је необријани поп ударио најжучније на „фрамасонско владино насиље“, Бабијан, преко Јозиних леђа, муну нежно дебелог берешког жупника, Блажу Аџића, и намигну задовољно: – Овај рацки попа фино дивани, а? – Но обријани попа је био више дисциплинован, и мада се и њему свиђао говор другога брата у Христу, он пуноважно диже чупаве обрве и шану:

– Чувај се „бизантинчине“!

Бабијан није разумео реч, али је разумео да се не треба одушевљавати.

Српски поп, наравно, није успео. Опозиција је ледено посматрала, а с деснице је неко довикнуо: – То је зато што није изабран за проту! – Влади је изгласано поверење.

Кад сви устадоше да пођу, Туна пандур се прогура до Бабијана и пружи му огромни, тврди картон с бојадисаним светим Павлом, грбом Бачбодрошке жупаније, и, да не би Бабијан био у неприлици, шану му: – Баћа-Бабијане, присвитли вас позива на „гала-ручак“. Причекајте, па пођите с велечасним, и они су позвати. – Бабијан ману главом, као да се није осећао поласкан и овим, нешто закаснелим, позивом. У његовим очима то је баш значило више. Јер жупан редовно, „на турнусе“, позива. И нико не буде зват двапут једно за другим. С њим је, дакле, учињен изузетак.

Непозвани су излазили препирући се још непрестано, или договарајући се где и у којој механи опет да се нађу. То је, уопште, најлепша страна ових и оваквих скупштина. Двадесетак званица је заостало, које ће заједно прећи ходником у жупаново одељење. Бабијан је хтео да се чује и види да је и он ту. Опраштао се гласно од свог друштва, поручивао „дици“ да само ручају код Бутковића и да га сачекају кад се врати са жупанова обеда. Па онда приступи попу Блажи. Он је овде могао говорити једино с њим, с игуманом бођанским, и с друга два Србина адвоката, али су и ови заџакали мађарски с осталима.

– А и ви на ручак позвати, велечасни?

– Е, чувени су „веишпански“ ручкови!

– Нема дивана! Ја сам и прошли пут код њи’ руч’о – узгред помиње Бабијан.

Поп Блажа диже обрве, добро загледа Бабијана, па ће с нимало невиним осмехом:

– А да ти нећеш приврнути виром, кад си у такој „гноди“?

Бабијан, готово поласкан, презриво одби:

– Ми се и брез тога почтивамо!

По званице је дошао секретар, а на вратима свога стана дочекао их је сам жупан. Он их је увео у салон и руковао се редом са сваким, „налазећи за свакога по једну љубазну реч“. Бабијан је осећао да се губи. Бојао се стати и ићи по паркету као по огледалу, а управо га је бунило да гази по смирнским ћилимовима. Затим, уза зидове стајали су укочени пандури, али празних руку. Прошли пут су нудили пива и закуске. Чим цело једно друштво прионе на јело и пиће, лакше се човек снађе у њему. Уз то жупан, кад напослетку стиже до њега, не само што му стиште руку:

– О, мој баћа-Бабијан! – него се окрете и читавом друштву објави с осмехом:

– Ово је, господо, мој најопаснији политички противник! – па окренувши се опет самом Бабијану, настави буњевачки с мађарским акцентом:

– Кажем да сте ви мој највећи непријател у политики, а мој најболи пријател...

– Боже сачувај... оно јест’... – замуца Бабијан уз општу веселост и помодри од узбуђења. Затим жупан ухвати владиновца посланика испод руке и настави расположено:

– Vous le verrez, il est drôle, trés amusant ce type-là! Quel appétit de diable!

Пре но што су сели за сто који је био постављен за двадесет и двојицу, чим су поједини потражили своја имена, жупан опет, „шармантно несташан“, замоли „великог бележника“ да своје место уступи Бабијану, како би седео до њега. Бабијан је збуњено назирао неку нову почаст, а кад га је жупан загрлио и посадио крај себе на средину стола, он се растопио од среће. Чим су архимандрит и опат, на челу широкога стола, благословили немо трпезу и прекрстили се, столице шкрипнуше, а шесторо плавих пандура улегоше. Један је доносио пиво у витким, ознојеним чашама, на сребрном послужавнику, двојица две жуте кокоши на белим сервијетама, а остали су делили чаше. Жупан мигну, и један с кокошком пође код архимандрита, а други код баћа-Бабијана.

Архимандрит је читао пештанске новине у којима се редовно и опширно реферише о дворским и аристократским ручковима и о свим новинама у „етикецији“. Он се није збунио, али је радознало причекао да види Бабијана на делу. Уопште, сви се загледаше у њега. Нико га није зажалио. Велика господа воле такве шале, а она мања су мислила на себе и уживала што ће неко пре њих турити прст у врелу воду. Бабијана није помела ова општа пажња, нити је он приметио напети смех на устима великаша. Њега је само зачудила та жута кокош на сервијети коју му је пандур поднео с евнушком, хладном услужношћу. Зашто бар на тепсији не уносе ту проклету, кувану кокош? Па одсудно шчепа виљушку и нож и поче енергично да тестерише батак с посребреним крајем. У исти мах прасну кикот, немилосрдан, неодољиви кикот који је тресао чак и попа Блажу, с богоугодним трбухом као наћве с квасним тестом. Бабијан тек тада осети да је кокош пресна. Убриса рукавом зној са чела и усправи лактове на столу с дигнутим ножем и виљушком као војник при капитулацији, па се поче и сам смејати:

– Е, да се каже, госпоцка унцутарија! Е, баш сте прави ђаво, присвитли!

Жупан, коме је монокл испао у наступу смејања, обгрли старог салашара, па му, као детету, узе обе руке и, разоружавши их, тури му у десницу лопатицу од седефа на сребрној дршци и захвати из отвореног кокошјег трбуха ајвара.

– Не срди се, баћа-Бабијане, то се тако једе. Намажи на крув, па једи. То је добро. То је особито добро за старе људе. Твоја баба буде вечерас весела!

Мањи људи су се тек сада смејали, пошто им је одлакнуло, а већи су сопштавали да то нису кокоши, већ штајерски копунови и да се у Бечу „сервира“ тако у последње време. Бабијану се баш није допадао ајвар, али га је јео, не зато што је схватио његово значење него јер није знао шта друго да ради, а, напослетку, ни њему није било криво да засмејава друштво. И то је нека присност и нека слава. Прћио је помало нос, што је изазивало смех, а кад, охрабрен успехом, диже празну чашу пива, сам жупан му насу белог бадачоњског вина:

– Не пиво, на то се пије само бело вино!

– Можем ја и то! – вели Бабијан уз опште весеље и одобравање. Сви се куцнуше с њим.

И тако је ишло и са осталим „ганговима“. „Фогаш“ (велики зубати смуђ из Блатног језера) хтео је да сече попреко, топлу, „натрвену“ питу с „кремом“ натакао је на виљушку као душмана и хтео је да обзине целу, печење је изрецкао наситно, мада је имао све зубе, а жупан га је у свему подучавао, и то му је чинило необично задовољство. – Ти ћеш, баћа, доћи и до министра и до примаса, па да нас онда не „бламираш“. Да виде какве су наше газде! – Сви су се непрестано бавили њиме, смејали се и задавали му озбиљна питања рогобатним језиком и с много страних речи. Он је видео да му се смеју, чак је осећао и да му се ругају, али тек увиде и то да му друге нема и, најзад, ипак, он је био несумњиви центар целе отмене софре, а јело и пиће било је одлично. Јео је од свега по двапут, испијао све чаше, мале, веће, велике, узане, широке, бело вино, црно вино, бургундац као топаз, малагу, па ипак је непрестано погледао на оне као дланови широке и плитке чаше с дугим, танким дршкама, с вијугама усеченим као дијамантом, и чекао је да у њима зашуме они дробни, хитри мехурићи. Напослетку заређаше пандури, као после поздравних рафала, с боцама, омотаним у беле сервијете, као да су болесне, и за тили час заиграше у чашама ситни, магловити водоскоци, и замириса цела пространа трпезарија узбудљивим воњем шампања. Свима се застаклише очи, у свачијој глави мину нејасна успомена на неки валс, на силне сијалице, на женски смех и на женска нага рамена. Само се баћа-Бабијану расположи лик тог врашког пића ради. Жупан се диже с моноклом у укоченом оку и наздрави Његовом Апоштолском Величанству. При завршним речима забрујаше, кроз напречац раскриљена врата, Цигани. Ељен, ељен, ељен (живео)! Сви стојећи искапише. Жупан устаде опет. Монокл још блистав и непомичан, али друго око већ слободније жмири. Он заврши: – Да живи влада! – па одмах куцну о Бабијанову чашу: – Но, баћа, да живи наша висока влада!

– Па нека живи, владе мора бити те мора!

Сви се смеју, и поп Блажа се смеје, мада врти главом, па се и он куца, и он искапљује. После устаје архимандрит, и он наздравља жупану, узору свих жупана, дичном поглавици наше мале, бачке државе, којом он, на срећу свих вера и језика у њој, управља тако да, кад би се „они горе“ угледали на њега или бар слушали његове савете, кад га, на огромну штету земље, још нису узели себи у владу, не би било у Угарској ни верског ни народносног питања. Опет ељен, опет устајање, куцање и пијење уз пратњу музике. Најзад се опет диже жупан, али му монокл заигра и усред беседе исклизну. Он наздрави Бабијану, честитом Буњевцу и патриоти, дики салашара и скупштинара, који се исто толико брине за Вармеђу колико и за своје њиве. – За мене кажу противници да сам партизан и аристократ. Ето видите како ја поступам с опозиционарима и са сељацима. – Па се окрете тронутоме Бабијану буњевачким речима: – Бабијан, ја тебе млого волим, теби допуштам да ми кажеш ти. Сервус, баћа, али брез љубљење! – У општем полупијаном, полушаљивом и полуганутом расположењу, Бабијан је само брисао очи и муцао:

– И тебе је буњевачко млико одојило. Крв није вода!...

У том је прошао ручак. Друштво се још једном насмејало Бабијану, који се стресао од киселог ананаса, па га обиберисао, јер, каже, он тако и диње једе. Па пандури унесоше велик позлаћен чорбалук с водом и убрусом и чаше са млаком, неслађеном лимунадом поред овалног, сребрног умиваоника. Кад Бабијан угледа болу с водом, он се ужасну:

– Присвитли, зар воде посли свега овог? Никад ни довика!

– То је да прсте опереш, баћа!

Али баћа замочи обе жуљаве, рутаве шаке, избрчка сву воду, попрска све око себе и убриса се о столњак па заглади брке:

– Е, то је већ ништо!

Али кад му принесоше чашу, он лукаво мигну на жупана:

– Е, неће баћа дваред. Једаред сам попио, више ајак! – и никако није хтео да промућка уста. – А да шта ће ондак вино?

Жупан брже диже сто, те се сви повукоше у салон, где је већ чекала кава с коњацима и ликерима. Баћа је пробао све и напослетку се зауставио на манастирској шљивовици: – Сам швиндл, да ’простиш, присвитли! – Међутим, језик га је демантовао.

Жупан извуче из футроле од стакла дебелу, црну цигару од аршина и са широким, црвеним прстеном, „сас штрупандлом“, и тури је баћи у уста: – Баћа, пази, то кошта пет форинти! – Баћа се трже, готово трезвено, извади је из уста, загледа је преврћући је међу прстима и скоро презриво рече: – Свашта!

Кад се сви завалише у наслоњаче и задимише, жупан се окрете, нареди да се Циганима да јести и пити, па ће породичним тоном опет Бабијану:

– Е, сад, баћа, да нам продуцираш оно јутро на салашу!... Верујте, господо, то је нешто колосално. Ја ни у „Ронахеру“ нисам чуо нешто савршеније.

Чича се нешто као снебивао, али кад виде зажарена, зајапурена лица свих унаоколо, чија је пресићеност захтевала још нових потреса, он се прво мало прокашља, па кад настаде тишина, заклопи очи, завали главу и поче кукурикати. Прво као какав матор и промукао певац, с читавом израђеном мелодијом, и с оним на крају опуштеним гласом као кад гајдашу писак испадне из уста. Па онда као млад петао у доба своје плодне и будилачке моћи, са силним налетом и брзим прекидом, и, најзад, као какав сасвим млад, неспретан орозић, који мутира слично гимназисти петог разреда, који још маторачки почне кукури... – али никако не уме да заврши оно – ку. И све је он то пратио покретима и мрдањем главе и тела; чак је и рукама лупао о бедра к’о тобоже крилима. Затим је дошло мукање: прво оно безизразно, у ветар, као теоци, па оно дубоко и топло њихових матера – уз прво је бленуо наивно у неизвесну тачку на горњем зиду, а уз друго обрнуо главу у страну, као да призива теле да га оближе по челу. Па рзање с копкањем копита, па гроктање с њушкањем изривене земље, па сва разна салашарска лајања, кевкања, све до квоцања, гакања, шкрипања ђерма, тестерисања и далеког звона из вароши, те заврши, сав ознојен и задихан, женским гласом: – Добројтро, комшија, јесте л’ уранили, како сте спавали, шта сте сањали?

Цело се друштво поваљало од грохота. Дебели људи су се хватали за трбухе и усијано им се лице трзало од болне немоћи: – Та престани, молим те, престани, убио те Бог!... – Он сам био је изнурен, те је и њему дрхтала рука, и пола му се чашице просуло док ју је принео устима. Жупан је презадовољно понављао сваком поједином: – Зар нисам рекао, зар нисам добро учинио? – У другој соби пуцали су од смеха и Цигани и пандури, и Туна, ушавши с новом кавом, морао је који пут шаком да заклања разјапљене вилице. Али кад се његове очи сретоше са замућеним и засењеним погледом баћа-Бабијана, одједном паде смех као љуска с лица обојице.

– Е, присвитли – викну Бабијан озбиљно – умемо ми салашари тушта, и лајати и љуцки диванити!

Жупан, схвативши то као предзнак непријатне фазе у његову пијанству, зовне Туну и нареди му да некако изведе баћу и отпрати до кола. Пред одлазак жупан му је натрпао шпагове цигаретама, цигарама, бонбонама – „за дицу“; чак му је гурнуо у шаке и једну боцу ракије за пут и за синове. Сви су се с њим руковали, а жупан није могао избећи да га Бабијан не пољуби. Кад је изашао, жупан насмејано слеже раменима:

 – Боље овако. Паор је паор, не зна границе. Ал’ је колосалан, зар не?

Уз пут ни Туна ни Бабијан нису помињали ниједном речју ни ручак ни весеље... Крепки старац, чим је изашао на ваздух, упрегао је сву вољу да се исправи и да сигурније корача. Стипан и Аница дигоше га у кола чинећи се да не примећују никакве знаке пијанства на њему. Путем се навалио на Аничино раме и блажено задремао.

Укућани су га дочекали као што су га и испратили, скидали га нежно као да је од порцелана и љубили га редом у руке.

– Има л’ што ново?

– Билка отелила женско.

Баћа се насмеши.

– Лип дан. – И више не рече ни речи, али сви наслутише да је Баћу код жупана постигла велика „чест“.

Свукао се, умио, обукао радно одело, обишао салаш, прегледао да ли је све у реду, па наручио себи за вечеру киселих паприка и краставаца, затим легао и домаћински захркао.

* * *

Није прошло ни недељу дана, сунце је све топлије и дуже грејало мењајући земљино лице, кад једно поподне, док је Бабијан надзирао зидање новог обора у дну дворишта, као на команду залајаше сви керови под вођством Кусе, која је бесомучно скакала на ограду и кезила зубе између летава. Бабијан се осврте и угледа изнад ограде зелене ловачке шешириће с тетребовим перима и врхове двоцевака. Аница дотрча с рукама влажним од сапуњавице и усплахирено шапну:

– Баћа, неки господари тражиду вас!

– Отерај вашке, па нек’ уђу! – одговори мирно, без изненађења, не мичући се.

– Њ , Куса, о’ш под кола!... – чула се вика и тутањ грудве с котршкањем за псима, шкрипнуше врата, и долети Стипан до Бабијана, узбуђен:

– Баћа, дошли су присвитли госпон веишпан с господ’ном „облегатом“!

Бабијан се окрете, па кад их виде, он се исправи и угушујући пријатну недоумицу мирно нареди:

– Нек’ жене отворе „салу“, почисте, поставе и донесу вина, шуњке, кајгане, краставаца и смиста нек’ у’вате „пар“ пилића на паприкаш! А ти, Стипане, дедер мој „јанкли“! – Па учини два-три корака у сусрет гостима, без икакве журбе. А ови привезаше литареве својих зечара јахаћим бичевима и придржаваху их, јер домаће вашке, испод амбарева, режаху негостопримљиво на њих, на те, по њиховим појмовима, сигурно дегенерисане, елегантне варошлије. Док су ови, аристократски, резервисано опустили своје дуге, свилене уши и дашћући плазили своје црвене језичине, упирући трепераве, влажне, црне њушке час у своје госе, час у овај полуобучени „милие“, као да су хтели запитати:

– А шта ћемо нас четворица међу овима?

– Чему да зафалим ту присвитлу посету на Липоженчића салашу? Добро ми дошли! – па пружи руку и рукова се са обадвојицом. – Извол'те само овамо да се одморите и при’ватите малицко. ’Прошћавајте, велику господу је тешко угостити ’вако изненада, ал’ за ловце има увик доста на салашу! – па се осмехну, застаде и негледуш навуче капут који му је Стипан придржавао.

– Мудро ти је ово послидње, баћа-Бабијане... А ми мало пођосмо на зечеве, па кад смо већ ту наишли, ја рек’о да оставимо коње у Шикари, а ми да сврнемо до мог доброг баћа-Бабијана.

– Добро сте урадили... А коњи у Шикари, велите?... А, ’ајд’мо сад унутра – сад ћу ја таки! – Стипане, једну рич!...

Сукње зашушташе тамо и амо, женскадија се растрчала. Већ је све било спремно. Манда је, у новој „xеги“, већ уносила вино, а у дну дворишта крештале су кокоши, пиштали пилићи, док длан о длан, а перје се разлеће и мачке се шуњају око кухиње.

Жупан је, разуме се, ову посету нарочито удесио. Избори су у изгледу, и за опозицију би био смртоносан удар кад би се придобио за владу Бабијан Липоженчић, за чијим би „ланцима“ пошле све буњевачке газде, а по мађарском цензусу фукара и не гласа. Он је њега давно узео на око. Знао је да је тврдоглав. Али је веровао у успех. Но овај га је дочек мало изненадио.

Господа су се дивила величини и мноштву зграда, господскоме намештају, иако су их преса и кајаси голицали на смех; тапкали су Бабијана по плећима, а овај се самопоуздано смешио.

– Извол’те само малко да се при’ватимо, п’онда ћемо проћи по салашу да видите мој „газдашаг“, а дотле ће бити готова и вечера.

Жупану се учини: – овај матори очевидно избегава озбиљан разговор и хоће да покаже да га се прави смер њихове посете и не тиче. До ђавола, ко би помислио да је овај Буња тако препреден!

Кад поседаше и погледаше један другоме у очи, Бабијан је имао, тако некако, безазлен поглед, који није допуштао никакво подсећање, и који је везивао присутне само за све ово овде. Кад би дошло да ослови жупана са „ти“, он би то изговорио тако природно, као да је то остало из заједничке младости. Најзад се жупан поуздао у време и у вино. Само, баћа Бабијан, што је више пио тог свог вина, „к’о од мајке рођеног, које иђе у ноге а не у главу, к’о што то и Бог заповида“, постајао је све неприступачнији. Као да је тај сок сопствене земље и свог сопственог сунца улевао у његову салашарску крв поносну свест о својој непокретљивости и о својој осигураној, сељачкој независности. Што год су му похвалили, он је примао к знању, и с осмехом, самохвалисаво још више додавао.

Кад их је он сам подигао и повео да им покаже своју земљу, узео је у руке велику, кукасту батину и испредњачио. Господа су га гледала, онако висока, непогурена, плећата, црвена врата, како удара батином по грумењу црне земље, како задовољно згази покоју маљаву гусеницу или ронца на путањи, и осећала су се чудно, као да су обојица некако неупућени и много млађи према њему, чија је продуљена сенка падала преко њих. Одвео их је на узвишицу на којој је још његов отац дигао велики храстов крст, сав испуцао али још чврст. С тог места им је показао, испруженом батином, границе свога имања:

– Ето, погледајте: од Шикаре онамо на друм, па од друма чак онамо до они’ крушака, оно дрвеће што се види, и све онамо до оног куруза, ди почиње салашић Жиге Турскога – то је све моје.

Жупан се осмехну, пропративши Бабијанов велики, округли, освајачки покрет:

– Avoir c’est pouvoir!

– Ту нема никада воде, овај крај никад лед не туче: бунар ми је дубок, воде у њему и кад је суша, доста и за марву и за нас. Дица ми здрава, марва, ’вала Богу, здрава. ’Ајд’, сад, на перад наиђе кадгод да цркавају, ал’ то је ситниш, женска посла! – па се окрете и с осмехом дода: – Може се, ’вала Богу, има се!

Кад се вратише, слуга свињар, Јошка Маxар, хранио је свиње, а помагали су му синови, три „свињска бојтара“. Једна „партија“, на стотину прасади и назимчади, тискала се око ниских дашчаних „валова“ са житким мекињама. Халапљивији се загњурише срчући и гуркајући се губицама. Кад би које закорачило у корито, дечко би га ударао по папцима лопатицом. Бабијан викну и презриво показа батином на највеће мршаво назиме, накострешених чекиња, грдне главурде, дугачке њушке и високих предњих ногу као у хијене:

– Оног курјака да ми избациш; то је, знате, његово; поквариће ми крмад. Тај ће и на јесен још прискакивати плотове. Гледај га, нану му шлавонску, тај би из ћупице мог’о да пије млика!

У старим оборима је, међутим, задовољно грокћући, мирно мљецкало педесет дебелих браваца. Било их је већ који су клечећки јели, док им се на масне гронике и подваљке сливала жута прекрупа с белом пеном прождрљиваца.

– Ови ће за десет дана бити зрели за Пешту.

Одатле одоше у коњушницу, где су осамнаест радних коња биркали бухаво сено као да га поишту. Чилаши су били одељени; они су, умаскирани врећицама, дробили зоб, и кад чуше Бабијана, обртоше се, духнуше у зобнице и заблисташе очима. Бабијан их пљесну по сапима и по врату:

– „Липицанери“, из Гецине ергеле! То нису коњи, то су виле!

Под кравама шушташе слама. Две швајцарске, с ружичастим ноздрвама и надулим вименима, и шест подолинских, с великим роговима, који тупо ударају о ограду, с црним њушкама и мањим сисама; све оне чекају мужу.

– Ова овди двапут ми отелила по дви кравице. Ова швајцарка даде и осамнаест литри. Ал’ ове „наше“, истина-бог, дају мање, ал’ сâм божји кајмак!

Најзад уђоше у другу зграду, с машинама: вршаћом, ветрењачом, сечкалицом, с плуговима и дрљачама. Мирисало је на зејтин и на прашину. На тавану два отвора, под сваким по хрпица пшенице и кукуруза.

– Таван је пун. Пола лањског жита, пола лањског кукуруза. – Па прихвативши неколико зрна пшенице, одмеривши их, предаде их жупану у длан:

– Олово!

Кукуруз само захити и просу натраг на хрпу.

– Звони к’о шљунак!

– Еј, децо, је л’ готово? Е, кад је тако, иђимо да се омрсимо. Оно је тамо „женска влада“. Тамо су свилене бубе, разбој и живина. То се мене не тиче. То им је на „штирку“ и „штафир“. Ја, к’о стар човик, још само мало виноградарим и пчеларим.

И жупан и посланик беху спахије. И они су имали салашеве, али су их или давали у аренду или су их обрађивали читавим апаратом надзорника и економа, па се њихова пољопривреда сводила искључиво на примање годишњег прихода у новцу. Они ипак нису имали ни комада земље на којој би корачали тако господарски, поуздано, као овај сељак.

Паприкаш се као крв црвенео од сегединске паприке. Нежна пилећина, само бело месо и сами батаци с бубрезима и јетрама, одвајала се при сипању од танких костију. А у другој чинији жутели су се и сијали чврсти ваљушци, пригани у скорупу. Гости су били гладни, те су прионули, а Бабијан је непрестано диванио, пуних уста, о земљи, о зидању нових стаја, о синовима које није хтео да даје у „чколу“ да се не би отуђили од њега. Он је смело, као у својој кући, забадао виљушку у набризгану паприку из сирћета, те је ова цврчала и штрцала чак до таванице. Тек што одахнуше и ухватише за чаше (на Бабијановој су одмах остали дактилоскопски отисци масних прстију):

– Е, па добро ми дошли; ајд’ „на било“! – што значи наискап – а Манда унесе нерасечену румену гужвару с младим овчјим сиром и стави је пред свекра. Бабијан, не тумачећи своју домаћу „етикецију“, шчепа је у шаке, па, дувајући неколико пута у опарене прсте, поче да је кида. Чим је раскину, суну пара и процеди се маст из беле меке средине. Сваком положи у тањир по добру комадешку и похвали Манду да гужвару нико не уме тако да умеси:

– Ја таку бегенишем. Није гужвара доклен ту – па се удари по лакту – не прокапље маст чим загризем у њу.

Господа су се помало невољно згледала, али гужвара им се заиста допала.

– Има ли шећера у њој?

– Нема – поносио се Бабијан. – То је од мојих оваца. Држим десетак, само за сир. Нема такве сланаче траве ни у банатским салашима к’о што је на мојој ледини и на мојој стрњики!

Жупан се, пресићен, стресао:

– Ово је врло добро, баћа-Бабијане, само је сувише масно!

– Дедер да га разгалимо! Па живели који сте ви мени дошли да подичите моју сиротињу! – осмехну се Бабијан као бајаги скромно, утре бркове шаком и удари чашом о чашу.

Манда унесе белог, прозирног саћа, ораха, јабука и грожђа, читавих гроздова на комаду лозе с лишћем; они су били још доста свежи.

– Ми тако оцичемо дринак и козје виме сас лозом, па је држимо у води прико циле зиме да се пуцевље одржи. А саће је вришко, од сами’ рани’ воћкица. Све мириши на вишње.

На крају је дошла и кава и кријумчарени, „дугокоси“ банатски дуван. Стиву лулу са зеленом кићанком, већ напуњену и са жеравицом озго, унела је сама Манда и својом руком турила баћи у зубе. Бабијан је само мало изгњавио дуван црним, испуцалим палцем, неосетљивим као од азбеста, па положио мрку лулетину преда се на сто, зажмирио и запућкао. А, међутим и затим, непрестано вино, вино и вино. Но, када Манда унесе и лампу с поздравом: Добро вече! – жупан као да се освести, погледа свој xепни сат, па у посланика, који је тешко дисао „од најести“.

– А ми људе и заборавили!

Али чича ману руком:

– Немајте бриге! Посл’о сам ја чељаде по њи’. Сви су они већ ту. Људи вечерају, а коњима је дата зоб. Господа керови могу с нама. – Па изручи све кости на под. – А да ви тако о’ма иђете, тога нема, ајак!

Напослетку ће жупан, снашавши се, у промењеном тону:

– Баћа-Бабијане, баш си нас липо дочекао. Фала ти. Да Бог поживи тебе и твоју дицу, дабогда стекли они још двиста ланаца. Види се да си ми ти прави пријатељ. Штета је само што нисмо тако на цилој линији. Зашто да и у политики не иђемо овако липо заједно? Ето, овако утроје, па да нас Бог види! Сад ће бити избори, па да ти липо гласаш с нама, за господина. Ти знаш, ја не заборављам пријатеље, а он је исти таки. Ти имаш дицу, знаш како треба јаки’ пријатеља. Шта си се вез’о с оним Вујевићем! Он је луд, тако он неће никад на владу, а шта ти вриди политика брез владе! Јер оно мало „шпоркасе“? У нашој банки... нема те банке на свиту чије се касе саме не отварају само при имену Бабијана Липоженчића! Ајде – па му пружи руку као на вашару – удри, па да се изљубимо!

Бабијан је жмиркао, помодрио. То му је био најсрећнији тренутак у животу. Ласкало му је и мамило га је да пристане, а још више да одбије. Но, да би тренуци среће што дуже трајали, он поче, мудрачки и с висине, да извија:

– Да би Лајча Вујевић био луд! Паметан је то човик, још како! Он има двапут толико земље к’о ја. Чет’ри стотине ланаца, ој-хој! Истина, подалеко, испод Станчића, ништо му је и под водом, ал’ чет’ри стотине ланаца, ој-хој! Није то лудорија. П’онда, доћи ће и његово време. Кад Кошут сидне на владу.

– Кошут никад, а Вујевић?... Не кажем, ако се врименом не опамети. А зашто ти раније не би дош’о памети?

– Е-е, господо славна, не можем ја, к’о један доста главни човик у Вармеђи, данас ово – сутра оно. Не миња се тако лако вира и политика. Ми јесмо главни пријатељи, ал’ друго је пријатељство и, рећи, друштво, а друго политика. Заото ми остајемо први пријатељи. – Па се утешително куцну.

Жупан извади монокл између закопчаних дугмади, па се поче играти њиме. На челу му се појави румена мрља као лишај.

– Па добро, ако нећеш одма’ да се решиш, а ти размисли о томе; кажем ти, што раније, то боље по тебе; посјетуј се са својима, са синовима – жупан ће готово јетко.

Бабијан дрмну охоло главом и сијајући од задовољства:

– Не сјетујем се ја ни с киме и ни о чеме. Ни мој покојни Баћа није никад никог пит’о, па је липо живио, стек’о и очув’о. Ал’ ја ћу, што се каже, размишљати – не кажем...

– Нећу ја теби да солим памет, Бабијане, утуби, ни да те силим, само ти опет кажем: оваке пријатеље ваља ниговати – и тихим, претећим гласом додаде – размисли, имаш дицу, ко зна шта им може затрибати, ко зна?...

Бабијан се скоро надуто испрси:

– Присвитли, ко има овдикара – па се удари с десне стране по грудима, по „шлајпику“ – тај ће наћи помоћи у свиту. Шта вали Вујевићу и Фербаку? Ни њи’ва дица ни служе цара. Све се може кад се има, а ја, ’вала Богу, имам за себе и за дицу доста. Вала Богу, имам за пријатеље таку јаку, главну господу као што сте вас двојица – а за малу господу? Их, сас овим се калдрмише пут до њи’ва срца, сас овим! – па се бесно поче опет лупати по десним ребрима.

– Бабијане, то нисам очекив’о од тебе! – строго проговори жупан и диже срдито очи на њега.

Бабијан се дигао да наточи чаше и учинио се жупану страшно велик и безобразно тријумфалан. Смишљао је реч да га уједе, али у том ћутању, прекиданом само брбљавим клокотањем уског врата на боци, одједном закукурека петао. Жупан скупи лице у пакостан осмех:

– Дедер, Бабијане, одговори му. Ко зна боље?

Али Бабијан мирно одби, седајући и куцајући се:

– Ту моји пивци доста гласно кукуричу. У вароши ја могу и њакати, ал’ овди диванимо к’о људи. ’Ајд’ у здрављу, па не забавите, не кажем ја, размишљаћу ја!... ’Ајд’ у наше пријатељство!... О, мај’, дед’ да пошаљем чељаде по Цигане!

Но, гости поскакаше, и сад тек приметише да ово вино заиста хлади главу, али у ноге сипа врели песак. Бабијан их је заустављао, дао је донети још две боце вина, сипао им у чаше и пред колима и у колима кад је кочијаш већ затегао, испратио их је до капије и викао за њима:

– У здрављу, господо присвитла, па не забавите ничем, и до виђења, опет овако, липо пријатељски!...

Вратио се поново у „салу“, завалио се у исту столицу, испружио ноге, истурио руке са стиснутим песницама, ударио њима о сто и необично, раскалашно викну Манду:

– Дедер, синко, донеси диди још једну флашу вина, пије ми се на ово! У кући се сви убезекнуше, али, прикрадајући се и мотрећи како деда задовољно шкиљи у чашу, они се сашапташе, и сложише се у том да је Дида опет постигао „нику велику чест“.

(1921)

slike pesnika

Милић Радевић – НЕ ЉУТИ СЕ

milic-radevic
Недостојан сам твоје љубави
А теби припадам
Кô стара лаж ипак постојим
Време ми име трује
Не љути се
Бог нас ионако не разликује

Супротне ствари
Кô завађене очи
У то се љубав претворила

Дође ми да се упуцам
Прави сам болесник
Измишљен ваздух дишем
Не љути се
Лечим се када ти пишем

slike pesnika

Милић Радевић – УМОРАН СТОЈИМ

milic-radevic
Нема додира између прошлости и садашњости
Прошлост је тамна ноћ
Садашњост моја старост
Мутан и сугестиван плачем
На земљи која ми кораке броји
Док стење срце њено под мојим ногама
Уморан стојим
Ноћ и старост загрљени без контакта
Свака је моја запета прст на чело
Жеља за логиком
Живим сам

slike pesnika

Милић Радевић – СТРАНАЦ

milic-radevic
Седи ту крај мене и ћути
Спусти зарозану хаљину
Извини прсти су ми жути
Ја ноћас волим даљину

Ваљда је ноћ пала над Европом
А овде хладно греје ме дан
Сунце ме неће дирнути снопом
Свака је љубав пољубац и сан

Дозволи ми да патим у себи
Док тоне у мени љубав твоја
Ти имаш свој град лако је теби
Странац сам странкињо моја

Знам да је лето мени је хладно
Како сунце и љубав да здружим
О Боже дај ми нека је и јадно
Сунце да волим а љубав да служим

slike pesnika

Милић Радевић – ИЛУЗИЈА БАЛКАНСКА

milic-radevic
Мој свесни живот почиње 
Онога дана кад сам тебе срео
Сусрет нову опасност начиње
Мистик сам постао а нисам хтео 

Гордост човека направи робом 
Разбије живот ко душу и срећу 
Гледам гомиле људи пред собом
Из чисте обести земљом се крећу

Учтивости скоро јапанске
Остајем себи дужан
Жељан илузије балканске
Скончаћу бедан и тужан

slike pesnika

Милић Радевић – ТЕМИШВАРУ

milic-radevic
(Црњанском, Васиљеву и Доситеју) 

Душу ми мори и зове сећање
Тај триптих љубави из Темишвара
Банатске земље црквено имање
Гледајућ трептало сунце ме вара

Како да читам заспале душе
Црњанског, Васиљева и Доситеја
Сломљена крила сенке ме гуше
Као глинени човек Прометеја

Последња ноћ у колибама смрти
Васиљев издахну ван поделе сваке
Ламент над Београдом опет се врти
Тај српски стожер Лирика Итаке

Црњански беше без свог завичаја
Доситеју на улазу цркве срце бије
Хајдучка чесма вене животом очаја
Слава ти просветитељу Востани Сербије

slike pesnika

Милић Радевић – БОЕМИЈА ОСКУДНОГА ВЕША

milic-radevic
Закасних да себи живот одузмем 
Кô руски песници многи што су  
Судили себи себе да изузмем
Јунаци свога времена то су

Са дваес’ и нешто пуцати у госта
Стварно се шанса једанпут пружа
Ксаверској шуми или са моста
Песма је ова за строфу дужа

Чекаћу двобој кô Пушкин и Љермонтов
Неосимболизам опет се враћа
Пољубих тугу још нисам готов
Рука је моја за корак краћа 

Јутрос ћу прећи преко свога леша
У песмама живот ћу вам дати
Боемија оскуднога веша
Ова песма тако ће се звати

Убио се кô руски песник 
Смрт се смејала староме лафу 
Песме је писао један болесник
Да ли ће писати на епитафу 

slike pesnika

Милић Радевић – ОКРУТНИЦИМА

milic-radevic
Ви мислите да сам полудео
Да су моје отанчале мисли
Сав никакав под ногама бео
Молио вас кад сте зубе стисли
 
На колена да ми душа мори
Да нас тога ништа још не веже
У пламену да ми тело гори
И да нађу нешто мало теже
 
Сањали сте то што други не би
Кукавице ко што вам је тата
Да опасну крв носим у себи
Да се никад не вратим из рата
 
Причали сте да сте то морали
Да песници нису неки људи
Нож у леђа лагано гурали
Док језери крв у моје груди
 
Од кише пијан сањам своју кишу
Моја је песма од вас самих већа
Док канделабри лагано се њишу
Још на ветру гори моја свећа

slike pesnika

Милић Радевић – ФЈОДОРУ МИХАЈЛОВИЧУ

milic-radevic
Ти највећи што га мајка роди 
Дубљи беше од самога дана
Кроз ту тугу тешка страст ме води
Она стара твога оца рана

У најдубље од душа утробе
Тај доживљај хармоније буде
Зли су дуси верна болест злобе
Још ојађен читам бедне људе

У том рајском додиру целине
Развратом коцке створи идиота
Записи из дома сибирске белине
Однос су нужности као живота

Јуче сам био будала данас нисам вредан
Људи су руља у оку мисли филозофске
Живот је трагичан и сувише очигледан
Тој сили нискости карамазовске

Додиривао си лепоту неслободе и слободе
Као што су неки само релативност
На врх врхова рајског васкрсења оде
Стваралачке маште генијална креативност

Многи би данас с дрскошћу писали
О савремености и будућности облика верског
Цењени живот пре логике гумицом брисали
Јер сваки писац о слободи ученик је Достојевског

slike pesnika

Милић Радевић – ЦАРСТВО УМА

milic-radevic
Кô Партенон и Атена
Без обзира на Перикла
Споменик је град твој стена
Кô храм Зевса љубав никла
 
Да л’ ћеш моћи да ме схватиш
Спарто моја остављена
Кô галија мора латиш
Сумњом бриге изваљена
 
Као куга у грозници
Жеђ за тобом малаксава
Полумртво на улици
Тело моје битисава
 
Црпим снагу из твог тела
Кô кукуту са дна чаше
Још ме буди из пепела
Звук љубави оне наше

Бедеми су сва таштина
Кô Богиња овом перу
Флота ти је уништена
Враћаш ли се Лисандеру

slike pesnika

Милић Радевић – ОБИЧАН ПАС

milic-radevic
У тешкој жеги јулскога дана
Вапај пролама чопор паса
Гад тупи оштрицу види се рана
Издахну кучка без сламке спаса

Док носе сељачке руке
Шапе јој висе кô моје шаке
Опраше крв од тешке муке
И кучку бацише на дно раке

А знао сам кô дете реп да јој мерим
Док је режала зубе јој бројао
Нисам хтео да јој се померим
У њеним очима док сам стајао  

И убише је на моје очи
Сељаци ливаду газиће разни
Кô да је чујем ноћу да крочи
Због пасје верности жбир је казни

Црни се облак диже кô спас
Јулски дан нечујно тоне бледо
Кучка је била обичан пас
А ја сам кô дете смрт њену глед’о

slike pesnika

Милић Радевић – СЕЋАЊЕ НА М.Р.

milic-radevic
Често сам посрт’о за срећом већом
С разумом кога се други плаше
Прошлост је лако носити врећом
Док судба троши надање наше

Поимам дубље од речи ове
У достојанству рајскога пића
Из виска праха идеје нове
Верског флуида овога бића

Вечерас уз песму пијте крв моју 
Све душе најдраже из једне чаше
Уливам сећање и љубав своју
Васкрснут могу кроз сузе ваше 
slike pesnika

Милић Радевић – ОРАО

milic-radevic
Над главом ми гомила врабаца
Међу њима и крупније птице
Сјатиле се из разних праваца
Како би ми нагрдилe лице

Птице ми се у косу уплеле
Хоће да ме преплаше и збуне
Па ме гребу речи оглувеле
Што пред Богом може да се куне

Многима су отупеле канџе
Некима су кљунови отпали
Неретко се виде поморанџе
У устима црви их напали
 
Мудрост живи живот са грешкама
Добро нисам негде узлетео
Лепо ли је  међу кокошкама
Да сам соко не бих полетео

slike pesnika

Милић Радевић – НАДАЊЕ

milic-radevic
Цуре дани кô пиво из чаше
Немам снаге видим очигледно
Гледам небо како пуца наше
Док убијам време ово бедно

Са прозора вире капи кише
Ниси овде а ни мене нема
Успомена моје снове њише
Трн у оку покрај сузе дрема

Прошлост моју она ваљда цени
А прошлост је део од човека
Апатију видим где се пени
Као пророк божанства довека

Круг од пакла грех је од времена
Бесконачност силе и истине
Чекаћу те крсног ми имена
У надању од људске судбине

slike pesnika

Милић Радевић – КИША

milic-radevic
Ова досадна киша некоме фали
Како да је поделим са тобом
Све ове капи као слова да склопим
Да насложим међу корицама
Као сонетни венац капљицама
 
Ова досадна киша некоме фали
Можда је данас гост у твоме граду
Слушајући Шопенов ноктурно
Чекајући кишу као успомену
Радујем се сваком невремену
 
Ова досадна киша некоме фали
Киснем сам а киснули смо некада скупа
Досадна је ухватим себе да је мрзим
Ипак не бих је никоме дао
Када ње већ нема
Радо бих са кишом под кишобран стао

slike pesnika

Милић Радевић – НАША ПЕСМА

milic-radevic
Ако ти моја песма
Замрси косу
И корак твој
Умори се
Ако те стварно гушим
Поезијом
Опрости ми
Напиши и ти неки стих
 
Да могу
Писао бих ти по кожи
Испод које су остали
Романи
Које смо писали
Док смо се волели
 
Ех да могу барем
Две речи написати сада
Волим те
Да их читам сваки дан
Притом да те не повредим
 
Е тада бих се дивио
Самоме себи
Или пак да будем мастило
Па да се разлијем
По теби
Ко по папиру
Који гужвам после сваке грешке
 
Можда бих ти тако
Најлакше ушао
Под кожу
Хајде пиши ти
Ја ћу ти опростити
Све
И словне грешке и граматику
 
Умочи прсте у црно вино
Напиши две речи
Нека то буде
Наша песма

slike pesnika

Милић Радевић

milic-radevic

Милић Радевић рођен је 30. октобра 1968. године у Мојковцу где је похађао основну школу, док је средњу завршио у Београду, као и студије на Вишој пословној школи. Почетком деведесетих преселио се у Лос Анђелес, где је студирао на Факултету за индустријски маркетинг. Радио је у Торонту, где је био председник Канадско-српског удружења писаца Десанка Максимовић (2016-2019). Данас је активни члан Српске националне академије у Торонту.

Централне теме Радевићеве поезије су љубав, смрт, однос према Богу, а у његовом опусу су најзаступљеније елегичне, завичајне/родољубиве, рефлексивне и бунтовне песме. Посебно је познат по песмама посвећеним српској традицији, Косову и православљу.

Поред осталог, био је директор и власник ревије Исток, која је основана 1994. године. Главни уредник ове публикације био је Донко Ракочевић, а уредник насловне стране и колумниста Бора Ђорђевић. За ревију Исток писали су истакнути српски интелектуалци попут Матије Бећковића, Емира Кустурице, Мила Ломпара, Желидрага Никчевића, Дејана Мировића, Срђе Трифковића, Николе Кусовца, Драгоша Калајића.

Заступљен је у биографском лексикону Српски писци у расејању 1914-2014 аутора Милене Милановић, објављеном у издању Редакције биографских лексикона Весол. Књига је део пројекта Српска енциклопедија 20. века.

Милић Радевић је председник Харли-Дејвидсон клуба Србија и дугогодишњи организатор хуманитарне манифестације Бајк рок мисија у Косовској Митровици.

Добитник је награде Софијин избор Српске националне академије у Канади, Мајске награде канадског удружења писаца СКУП, као и Плакете града Косовска Митровица.

Објавио је збирке песама Дани који се не броје (2015), Само ме не питај зашто, поеме Далеко се чуло, Оће ли не.

Збирка песама Дани који се не броје објављена је у Канади на енглеском језику (Days Uncountable) у преводу Стојанке Раденовић Петковић, и на руском (Безоглядные дни) у преводу Иље Числова.

О поезији Милића Радевића писали су: Драшко Ређеп, Момо Капор, Матија Бећковић, Брана Црнчевић и други.

Тренутно живи и ради у Београду.

(25. јун 2020)

slike pesnika

Владимир Мајаковски – НАШ МАРШ

vladimir-majakovski-nas-mars
Удрите у тргове буне топотом!
Изнад брда чела нел лете!
Ми ћемо ускоро другим потопом
умити градове ове планете.

Дана бик се шарени.
Лет је запреге куван.
Наш је бог – јуриш.
Наше срце – бубањ.

Од нашег злата има ли бољег?
Има ли зрно сажаљења?
Наша је пјесма – убојно копље.
Наше злато је – глас пун врења.

Ливада зелена, ту,
поплочај дна доња.
Хеј, ду̑гo, извиј лук
за брзоногог коња.

Досадно је небу, овим звезданом!
Без њега се наше пјесме оре.
Велики Медвједе! Нама је дано
да нас живе попнеш горе.

Испјевај радост сву!
У венама се прољеће скраси.
Срце, поведи битку!
Груди су громки таламбаси.

(1918)

Превео Божо Булаеовић

slike pesnika

Владимир Мајаковски – ХИМНА РУЧКУ

vladimir-majakovski-himna-rucku
Слава вама, који ручате милиони!
И вама, већ сите хиљаде!
Ви, што измислисте бифтек, буљоне,
хиљаде тањира изобиља.

Ако гранате ошину, 
хиљаде Ремсова кад рабиле скроз би –
ипак исте би биле ножице кокошију,
и на стари начин дисао би ростбиф.

Стомаче у панами! Зар заразит то ли
Величином смрти ради нове ере?!
Ни од чег не може тај да оболи,
сем од слепог црева и колере.

Нека у сало потону сасвим зенице мале –
свеједно ти их отац забадава издељô,
макар на слепо црево метнуо наочаре,
цревце ипак баш ништа – не би видело.

Ружније од тога ниси. Обрнуто,
да уста су сама, без ока, потиљка –
Одмах би могла сместити се у то
Читава фаширана тиква.

И глув и слеп , спавај тако,
с парчетом пирога у руци,
а крокет ће дотле на стомаку
твом да играју унуци.

Спавај, не узбуђуј се сликама крви,
тим што је пожаром опасан свет тесан –
млеком су веома богате краве,
безверно богатство је говеђега меса.

Ти, што си ропским обичајем везан,
ако се пресече задњег вола врат,
и ако нестане задње траве влат,
конзерве ћеш справити од звезда.

А ако умреш од котлета и буљона,
даћу за споменик наслов прикладан:
„од толиких и толиких котлета милиона –
твоји су четиристо хиљада.“

(1915)

Превео Бора Ћосић

slike pesnika

Владимир Мајаковски – НЕШТО МАЛО О ПЕТЕРБУРГУ

vladimir-majakovski-nesto-malo-o-peterburgu
Суза с крова у олук пљусне,
правећ у реци увојке;
а неба спуштене усне
загризле камене дојке.

И небу – стихлом – дошла вјера:
тамо, гдје чиније мора броде,
сури кочијаш уморно тјера
двогрбу камилу Неве воде.

(1913-1916)

Превео Божо Булатовић

slike pesnika

Владимир Мајаковски – ДА Л' БИСТЕ МОГЛИ

vladimir-majakovski-dal-biste mogli
Избацивши из чаше боју,
намазах слику радног дана;
на пихтијном показах лоју
косе образе океана.
На лимене рибе крљушти дурној
прочитах нових уста поруку.
А ви,
да л' бисте могли ноктурно
извести
на флаути – олуку?

(1913)

Превео Бора Ћосић
slike pesnika

Весна Крмпотић – МНОГОСТРУКИ ЖИВОТ

vesna-krmpotic-mnogostruki-zivot
Бит ће да живимо истодобно на много звијезда,
у много разних живота,
кад смо тако чудно изнемогли,
од чега за једнином,
а све нам животе веже танка нит.
И кад умиремо, умире нас много.

И ја која тврдом звијездом вечерњом слутим,
да само карика сам големог мог жића,
само једно своје чуло, димензија једна,
само миљунтина своје снаге
што свемиром троши се
и лута
ја осјећам,
да ни у овом часу нисам пресјекла нит
која ме веже с тврдом звијездом вечерњом,
и да нисам своја ни у часу кад сам то наслутила,
јер и сада ме шкропе нечије далеке мисли
неосјетно,
кô поноћна роса.
slike pesnika

Слободан Ракитић – МОЈИ ТРЕНУЦИ

slobodan-rakitic-moji-trenuci
(По Хорхеу Луису Борхесу)

Када би ми Господ понудио још један живот,
определио бих се поново за исти
овакав какав сам и до сада живео,
за исте своје грешке и исте радости,
исте заблуде и иста одушевљења.
Када бих, неким случајем, могао да бирам,
изабрао бих поново тебе,
твоју јогунасту и непредвидљиву нарав,
твоју срџбу
и твоју благост;
твоје касно устајање
и моје ране јаде.
Када би ми Господ дао још један живот,
саплео бих се опет о исти камен,
студирао медицину,
завршио непотребно књижевност,
написао неколико књига стихова,
понајвише о љубави и о сиромаштву,
и збирку есеја о својим пријатељима песницима.
Када бих други пут могао да бирам
између овог и неког друкчијег живота,
определио бих се поново за исти.
Радовао бих се и тада јагорчевини у пролеће,
трчао за децом и врапцима
по брдима изнад Власова,
и свако лето проводио крај Ибра,
час на једној а час на другој пешчаној обали.
Замишљао бих опет далеке градове гледајући с вечери
како се пале и гасе звезде над Рашком.
Дивио бих се и у другом свом животу
студеничкој Богородици,
сопоћанским анђелима и апостолу Јовану;
бар једном годишње пео бих се на велики камен
изнад родитељске куће,
на који се сада пење наш син,
и гледао свет
и возове, ноћу осветљене, како јуре
ибарском пругом.
Када би ми, други пут, Господ дао да бирам,
изабрао бих исте пријатеље
и исте непријатеље,
жудео исту жудњу, узалудно,
и радовао се истим стварима.
Али ја знам да нећу моћи да бирам,
и све што сам живео, живео сам,
најчешће опирући се,
као да сам све видео што се може видети,
као да сам све животе проживео.

18. фебруар 1991.

slike pesnika

Хорхе Луис Борхес – КИША

horhe-luis-borhes-kisa
Изненадно светлост вечерња се рађа
јер већ киша пада неприметно ситна.
Пада и падала је. Једна ствар је битна:
у прошлости нашој киша се догађа.

Ономе што кишу слуша занесено
дарежљиво време изгубљен час пружа
кад цвет открио је што се зове ружа
и чудесну боју именом црвено.

Ова киша која слепа окна ствара
радост ће донети у предграђа стара
гроздовима црним што их лоза крије

у дворишту неком кога нема више.
Ветар ми доноси из вечери кишне
вољени глас оца који умро није.

•Превела Валентина Шекарић

Претходно Следеће


Најлепша љубавна, родољубива, описна лирска поезија - песника из целог света

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта