Растемо кроз наше прве сунцојаве,
кроз маја прве росоуспаванке,
у нама љубав грли димност једну изграналу,
у нама слобода тражи земљу широкоразмерно.
И да понесем у смеху презагрљајене луке
и насмејано жбуње у очима,
да праху водоскока будем кап с цветних образа,
кише да ме љубе, тихе, прашницима,
треба да жубори певају тунелским пећима,
шуме да недре за снове проналазача германијума,
водоскоци да нижу бисере снова за песме
нове док растемо љубавоплодећи земљу фабрикама кише.
И да песме буду лепе као векоросе шуме,
да од њих певају љубичаста крила
и бели шумор њива, румен-сенке дана,
треба да буду дечака небомбардовани снови,
треба да буде зоре љубавоплима руку,
на пергаменту слепоочница димњаци да запишу песме
и да мај пропламени као вино звезда
и да мај буде дрхтај сунца што тече
кроз звукозове видика у модром брегу што сања,
зрачне кликуте што бере с цвета
и пламен грозда сања, та говороружа
док усна ми je предео што лута.
Бдим у сенци траве као ватра црне шуме,
ко сунце говора у сазвежђу сваке руке,
бдим у зиду звезда, бдим у сну цвета
ко ваздуха откривено злато што спава.
О, довршена трешњо у пољупцу,
па сам мај, савијена ружа за песмом,
мај довршеног живота песмостора и митинг стожеље
радника, по свету расути празници срца.
У мени сања земља векосветиља.
На длану кап света отишињава.
У слуху пролеће, дрхтаво као птица.
Од маја буде се цвркути јутара.
