Истањени месец лије светлост белу
На мрамор; читаво ткање сребра мека,
Где хода и мисли да сан снива нека
Девојка бисерна у седефном велу.
За свилено јато лабуда што броди
Тичућ полу-сјајним перјем трску нежну,
Рука њена кида једну ружу снежну
И листићи праве кругове по води.
Клонула самоћа, пустиња пријатна!
Када вртлог воде где сја Луна златна
Броји кристаласте одјеке краја,
Које срце поднет може чар прекрасни
Ноћи те, на кобном своду, пуне сјаја,
А да крик не пусти оштар ко мач јасни?
