Душа души да је знана;
блиска да је, обасјана:
с истог Сунца, иста храна,
с истог стабла, с истих грана,
– душа души огњем дана,
родна да је, просијана…
Душа души да је сâна;
певна да је до пеана;
с исте груде опевана,
с исте реке кап бездана;
– душа души са свих страна,
лицем лицу окајана;
с исте душе, са усана;
с истог цвећа, истих рана,
– да је души с океана
душа сјатна, устрептана…
(Антологија српске поезије, Бранково коло, Сремски Карловци, 2013)
