Кад све заспе и утоне,
кад се улице стопе у ноћ
сећања добију огромну моћ
и у мислима из заборава изроне.
Да, мора да је тако.
Било је лако тебе заволети.
Ал' после, како преболети?
Да је лако, то би могао свако.
Јављају се старе слике,
као светионик у тихој ноћи.
Сваки човек у самоћи,
испушта нечујно болне крике.
Ветар заборава узбуркава море,
мрмља ми на уво твоје име.
Стара осећања, попут плиме,
запљускују у тихе зоре.
