Какав мир! и ашов само звечи неки...
Будим се – ко да ме шчепа снег свеж, меки,
Сред пријатне моје топлине унутра.
Зурим у бледило непријатног јутра
И невиност та ми плаши тело ломно.
Ох, док спавах слатко, то небо огромно
Колико прамења расу са висине!
Каква пустош чиста, падајућ из тмине,
Збриса лице земље, задивљене јасном
Белином што у свом вејању безгласном
Споји све у простор нем, безличан, раван,
Где поглед опажа – где кров усправан
Који кријућ благо свог живота мирног
Једва к небу шаље трак дима прозирног.
