Је ли то моја песма, степа гушћих од звезда,
о, бело дрвеће наде, о, оно што сви траже!...
О, недозрели пољупче облака, је ли то моја љубав
кад роса ми на чело стихове слаже?...
Је ли то наручје бескраја што кроз мене тече
што цвета као воћака грање?
Је ли то брдо, пренесено у моје зенице,
је ли то жубор, топао као орање?
То су крилате ватре, устрепталозрачне
које кроз дане носим да китим говор земље,
то су по земљи расути празници срца,
да будем сунце снова у маслачку сунцостремље.
То је влат, топла као одлинак крви
борца за братство што снег часова чува,
пијане грлице руку у сунцу загрљаја
да беру разлатиченог неба пупољак први.
