Твоје празнично, трепераво лице
лепше је у од славолука птице,
литица која сањари;
као из вала лавље рике израсло,
као звездани пелуд над стихом стражари,
од струне харфе што кану у Јадран – неугасло.
На њему векова бисер се круни
у осмех се у њега ко у шкољку урезује,
на њему се вије суза поколења;
твоје су црне очи изрезане муњом
да сунце у влати опевају
у мач у литици, никад не оплачу.
У њему раскршћа као кринови светле
у крила секу песме.
Твоје је лице лице тврђаве победопламене
ко зоре лук што се у наш бат утапа,
твоје је лице бисерни отисак гусала
и – плода новог жара чесме.
