Још један дан без тебе.
Понека слика, сећање,
срце загребе.
Срце не зна за време!
Препуштен сам ветру.
Он ме једини гура, носи.
Чини се, наизглед, да сам стално
у покрету, али ја сам и даље на
истом месту... у твојој коси.
Напољу пролазе људи, аутомобили,
као да ништа није било.
По оним парковима, где смо се крили,
просуло се нешто тужно и сиво.
Ко зна колико се сада миља
простире између нас.
Али увек дође и онај час
кад ме обузме нека чудна носталгија,
па добијем у глави крила.
И одлетим до тебе, у твој град.
Проживим, на тренутак, још једном
онај дан када сам те срео млад,
на врућој, градској цести.
