Јутро је јагње бело што пасе по небу звезде.
Кад видим плаво небо, заборавим на глад
И моје бледе руке што као кумова слама нестају
Иза тршчаног крова, тамо где престаје град.
Знам да би све било голо без овог бескрајног плавила
И птица да би свака, што мине као цвет завитлан,
По један сиви камен, по једна туга била.
Јутро је јагње бело што мине кроз плави лан.
