Тамо бих, где је твој осмех, да векујем.
Велика досада овде је завладала,
као да се неки ламент винуо изнад града,
као да те вечерас очекујем.
Ево сад зурим у стидљиве звезде,
које полако започињу онај њихов бал.
Небом се шири жуто-смеђи, свретлуцави вал,
месечина се спушта низ ћелаве дрвореде.
Овде се децембар већ усидрио.
Јак северац млати голе гране трешње.
Стазе ка теби су све блеђе и тешње.
Зашто сам тада све од тебе крио?
До сутра, све ће се изменити,
ништа неће бити на истом месту,
ни звезде неће играти уз исту песму.
Једино се ја нећу нимало променити.
Опет бих исто урадио, ништа ти не бих рекао,
само бих ћутао, скривао, сањао, чекао.
Сасвим случајно, понекад бих те дотакао,
и твој поглед, тајанствен, кришом крао.
Разгледница одавде била би без боје- сива,
зато ти и не пишем, не волим да делим самоћу,
али вечерас, с тобом насмејаном, опет заспаћу,
моја ће глава, о теби, опет узалудно да снива.
А све је почело оне јунске ноћи...
Исте песме и даље се врте на старој плочи.
Мила, љубав је одувек била слепа,
али кад је права- не престаје да чека.