да те за руку водим мојим светом пре но што зора мине град,
да те проведем кроз ноћну буру, заћутану у једној тајанственој бризи:
Да ли то беше у животу пролазак тек само, пораз или хучан пад?
Враћам се теби, о смрти, са ланцем туге око руку модрих и плавих.
Робље је прошло овуд са мртвим једрима, скрханим катаркама:
Молио сам се мукло досад, па се теби јавих
са срцем од невесеља тајног, са венцем славе и са варкама.
Ево, теби, о мила љубавнице, ходим, а река је преда мном и знамен:
Од небеса до срца пружен је крст са Ориона и Месеца,
док падаш слеђених суза, без речи, мрачан, на тај земни камен,
и злато те шумне реке с неба од крста руку ти пресеца.
Тад капље крв, а ноћ лагано подмеће црну купу и јеца мукло:
Ево, теби се, о смрти, враћам на сплаву што тихо до зоре клизи.
Ево се, о смрти, срце ко Сунце пролећно над јагодом распукло;
ево, о смрти, дај ми руку да те њоме мртвом водим док зора не мине град,
да те проведем ноћном буром, заћутану у једној невеселој бризи:
Да ли то беше над животом пролазак тек само, пораз или хучан пад?