Осјећам, живо, да сам лист на грани
што се из земље тајним соком храни.
Немир ме трза и вјетар још бржи
савија, тресе. Ал’ ме коријен држи
и не да, још, да, као сјенка, жута,
паднем у блато, негдје, покрај пута;
још не да, да ме, на самотној стази,
окрутна нога пролазника згази.
Коријен ме чува. Добра земља храни.
Осјећам, живо, да сам лист на грани…
