slike pesnika

Славко Вукосављевић – ЈЕЗЕРО



slavko-vukosavljevic
На језеро сам дошао лêтом преморених птица,
да се, ко дрво јесење, над њега надвијем, наг и жут,
па да пронађем мало ведрине у небу свога лица
или да се осмехнем себи последњи пут.
 
На језеро сам дошао ходом правога ходочашћа,
али не да се молим или да се због нечега кајем,
него да видим, поред звериња и поред храшћа,
могу ли, кад сам већ човек, бар људски век да трајем.
 
На језеро сам дошао роњењем из својих дубина,
да са обале једне нове погледам све то у мени,
не би ли рањенику тешком нашао хлеба и вина,
да ми се опет младост од снаге зарумени.
 
Шапутао сам језеру своју глад и своју самоћу,
као и то да сам од лутања постао са стазама исто,
да само пијанац неки легне крај мене ноћу
или несрећник неки коме је нож заблист'о.
 
Шапутао сам језеру своја сунца и своју тмину,
и како сам озвездан и дубок, ко небо у средини лета,
али да нема руку топлих снегове са мене да скину – 
ливада нежности моје већ једном да процвета.
 
Шапутао сам језеру бистрину и лудило своје главе,
као и то да једно и друго исто ми носи,
к'о што ме исто заносе девојке црне и плаве
са вировима варки у таласавој коси.
 
А језеро је било мирно, тек мало таласаво,
са чудном сликом света у своме дубоком оку:
пролете кроз њега птица, у небо – стрмоглаво,
скочи кроз њега срна – и оста сува у скоку.

А језеро је било немо, са причом коју има,
са загонетком неба и мог наднесеног лика,
понеки облак се њих'о, ко цвет, на таласима,
тонући у дубину и не дајући крика.

А језеро је било добро, као да не постоји,
као да нема мене, обала, ни тамних шума,
па учинило ми се, часком, да смо некако своји – 
небо и вода и земља и простор мога ума.

Наслутио сам тада: и пре мене је неко,
док је за трећим брдом живео весели Пан,
у овој истој шуми неку богињу чек'о,
заборављајући ноћи и не видећи дан.

Сетио сам се, затим, кад умрем, да после мене
ничега бити неће и свега да ће бити...
Језером, у пени смеха, пливаће младе жене,
а ноћу у тишини звери ће воду пити.

Осетио сам, најзад, са тајном што ме још дави,
и с нечим од малих мрава, који нерадо гину,
да ћу још једном ипак расути стопе по трави,
полако силазећи, људима, у долину...

[Ненад Грујичић Антологија српске поезије (1847–2000)
Сремски Карловци, 2012]




Можда вас и ово занима

Претходно Следеће
Најлепша љубавна поезија свих времена и много добрих и познатих великих песника. Српска прелепа љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена

Најлепша љубавна поезија свих времена и много добрих и познатих великих песника. Српска прелепа љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива овога сајтаАрхива овога сајта