slike pesnika

Рјуносуке Акутагава – БЕЛИ



rjunosuke akutagava beli
I
Прошло је подне тог пролећног дана. Пас по имену Бели ходао је тихом улицом, њушкајући земљу. С обе стране уске улице протезала се жива ограда, која је већ навелико пустила младице, док су се иза ње ту и тамо указивале трешње. Бели је ишао дуж те ограде и изненада скренуо у споредну улицу. Само што је то учинио, стао је као укопан, очигледно нечим страховито изненађен.

Имао је зашто и да буде. На петнаест-шеснаест метара даље низ улицу неки шинтер у униформи вреба једног црног пса, кријући иза леђа омчу за хватање. Штавише, црни пас, ништа не слутећи, једе хлеб који му је шинтер бацио. Ипак, Бели није само зато изненађен. Пас кога шинтер вреба није неки непознат пас, већ комшијски кућни љубимац, Црни. Да, баш његов добри друг Црни, са којим се њушка свакога јутра када се сретну.

Бели само што није залајао из све снаге: „Црни! Пази!”, када га, баш у том тренутку, шинтер оштро погледа. „Само пробај да залајеш! Прво ћу тебе ухватити омчом!” - та претња се јасно огледала у шинтеровим очима. Бели је занемео од силног страха. И не само то. Био је толико уплашен да ни тренутка није могао мирно да стоји. Стаде да узмиче мало по мало, не скидајући поглед са шинтера. Чим је иза живе ограде нестао шинтеров лик, Бели се даде у бег колико га ноге носе, остављајући за собом јадног Црног.

Изгледа да је баш у том часу полетела омча. Проламао се лавеж Црног. Бели није хтео ни да застане, а камоли да се врати натраг. Прескочио је бамру, разбацао каменчиће, провукао се кроз конопце којима је улица затворена, претурио канту за смеће и настављао да бежи, не осврћући се. Погледајте га само како јури низ брдо! Гле, само што га кола нису згазила.

Изгледа да је горео од жеље да спасе сопствени живот. Па ипак, у ушима му је, попут обада у лету, непрестано одзвањао лавеж Црног:

„Вауу. Вауу. Упомооћ! Вауу. Вауу. Упомооћ!”

II
Дахћући, Бели је коначно стигао до куће својих господара. Само још да се провуче кроз доња вратанца за псе на црној огради, да обиђе шупу, и ето стражње баште у којој се налази његова кућица. Попут ветра изјури на травњак стражње баште. Када је већ доспео ту, више није било бојазни да ће га омча стићи. Срећом, на свежем зеленом травњаку играју се сека и бата, добацујући се безбол лоптом. Како уопште описати радост коју је Бели осетио када их је видео? Вртећи репом, у једном скоку долете до њих.

„Секо! Бато! Данас сам налетео на шинтера.”

Изговорио је Бели то у једном даху, гледајући их одоздо. (Наравно, пошто сека и бата не разумеју псећи језик, они су чули само: „Ав, ав”.) Али данас, ко зна због чега, они су били нечим запањени и нису хтели ни да га помилују по глави. Бели се зачуди и још једном им се обрати:

„Секо, знаш ли шинтера? То је један страшан човек. Бато! Ја сам се спасио, али је комшијин Црни ухваћен.”

Сека и бата се само згледаше. И што је још горе, после неког времена, изговорише чудне речи:

„Харуо, чији је ово пас?”

„Секо, чији је ово пас?”

Чији је пас? Сада је Бели био запрепашћен. (Он је добро разумео њихове речи. Пошто ми не разумемо псе, мислимо да ни они не разумеју нас, али то заправо није тачно. Пси науче од нас разне вештине, јер разумеју наш језик. А ми њихов не, па зато нисмо у стању да научимо ни једну вештину коју нам пас покаже. На пример: како се гледа у мраку, како се нањуше и најслабији мириси...)

„Зашто говорите: ’Чији је ово пас?’ Па то сам ја! Бели!’” Сека је и даље узнемирено зурила у њега.

„Да то није брат комшијиног Црног?”

„Да, можда је то његов брат.”

Бата је то изговорио замишљено, вртећи у руци палицу за безбол.

„И овај је сав црн као гар.”

Бели је осетио како му се длака на леђима одједном накострешила. Црн као гар! Па то је немогуће. Јер, он је још као штене био бео као млеко. Али, када је сад погледао своје предње шапе... И не само предње шапе, већ и гради, и стомак, и задње шапе, и елегантно испружен реп, све је то било црно, као дно лонца. Црно као гар! Црно као гар! Скакао је и бацакао се као полудео и из петних жила лајао.

„Шта ћемо, Харао, овај пас је сигурно бесан.”

Сека је стојала као прикована за земљу. Изгледало је да ће сваког часа бризнути у плач. Али, бата је био храбрији. Истога трена палицом за безбол је ударио Белог по плећки, а затим палица полете према његовој глави. Бели прође испод ње и стаде да бежи у правцу из ког је малопре дошао. Ипак, сада није појурио улицом као раније. На рабу травњака, у сенци палме, налазила се кућица за псе крем боје. Када је дотрчао до ње, Бели стаде и осврну се на своје мале господаре.

„Секо! Бато! Ја сам онај Бели! Можда сам и постао црн, али сам ипак онај исти Бели!”

Његов глас је дрхтао од неизрециве туге и беса. Сека и бата нису могли да схвате како се Бели осећа. Она је, ужаснута, лупала ногама.

„Још увек тамо лаје. Стварно је безобразна та луталица.”

А бата - бата је узео каменчиће са стазе и свом снагом гађао Белог.

„Џукело! Још си ту? Хоћеш и ово? Хоћеш и ово?”

Каменчићи су непрестано долетали. Неки од њих су тако погодили Белог да му је крв шикнула испод увета. Коначно је подвио реп и побегао кроз црну ограду. А изван ње, сребрним прахом посут, један бели лептир безбрижно је лепршао на светлости пролећњег сунца.

„Ех, да ли ћу од данас бити пас бескућник?”

Болно уздишући, неко време је стојао под бандером и одсутно зурио у небо.

III
Бели кога су сека и бата отерали, лутао је уздуж и попреко читавим Токијом. Међутим, где год да се нашао, није могао да заборави да је постао црн као гар. Плашио се огледала у ком се огледају муштерије у берберници. Плашио се барица на улици у којима се огледа небо после кише. Плашио се стаклених излога у којима се огледа младо лишће са дрвећа, посађеног дуж улице. Чак и оне чаше црног пива на кафанском столу! Али шта то вреди? Погледајте онај аутомобил. Да, онај велики црни аутомобил који се зауставио поред парка. Лик Белог који му се приближава, огледа се у његовом сјајном лаку - јасно као у огледалу. Куд год да крене, наилази на ствари у којима види свој одраз. Исто је и са тим аутомобилом који чека своје путнике. Како ће се Бели уплашити ако га примети. Ево, погледајте његово лице. Само је тужно зацвилео, па брзо утрчао у парк.

Тихи ветар прелази преко младог лишћа платана у парку. Бели је оборене главе ходао међу дрвећем. На срећу, осим рибњака, овде није нашао ништа у чему би се његов лик огледао. Чуло се само зујање пчела што се роје око белих ружа. Бели је у мирној атмосфери парка на неко време заборавио чак и тугу коју је ових дана носио у себи. Тугу изазвану сазнањем да је постао ружни, црни пас.

Али, та срећа не потраја ни пет минута. Ходајући као у сну, Бели дође до стазе дуж које су поређане клупе. Тада се иза угла зачу гласан лавеж:

„Вауу. Вауу. Упомооћ! Вауу. Вауу. Упомооћ!”

Бели задрхта. Овај глас је у његово срце поново призвао Црног и његов страшни крај. Чврсто затворених очију, хтео је да побегне у правцу из ког је малопре дошао. Ипак, то је заиста била само тренутна помисао. Он испусти страшан урлик и одлучно погледа иза себе.

„Вауу. Вауу. Упомооћ! Вауу. Вауу. Упомооћ!” Бели је у том гласу препознао и ове речи:

„Вауу. Вауу. Не буди кукавица! Вауу. Вауу. Не буди кукавица!” Он погну главу и сместа појури у правцу из ког је допирао тај глас.

Али, када је тамо стигао, пред њим се није нашао шинтер, већ два-три дечака у школским униформама, који су се изгледа враћали из школе. Они су вукли једно смеђе штене, везавши му конопац око врата и викали нешто у сав глас. Штене се из све снаге опирало и стално понављало:

„Упомооћ!” Али, дечаци се на то нису обазирали. Само су се смејали, галамили и чак га ципелама шутирали у стомак.

Ни мало не оклевајући, Бели залаја на њих. Затечени, дечаци се и те како уплашише. Јер, Бели је, са очима које су пламтеле попут ватре и искеженим зубима оштрим као ножеви, изгледао заиста застрашујуће - као да ће свакога часа почети да уједа. Дечаци се разбежаше на све стране. Један је, чак, од силног страха улетео у цвеће поред стазе. Бели их појури пет-шест метара, па се онда окрете штенету и рече му прекорним гласом:

„Хајде, пођи са мном. Ја ћу те испратити до твоје куће”. Најбрже што може, Бели утрча међу оно дрвеће одакле је малопре дошао. А смеђе штене, сво радосно, трчало је испод клупа, разбацивало шапама руже и журило да не заостане за њим. За собом је још вукло дугачки конопац који му је висио око врата.

После два-три сата Бели је са смеђим штенетом стојао испред једне неугледне кафане. Унутрашњост кафане, мрачна и усред дана, била је осветљена сијалицама, а са грамофона је допирао слаб звук неке народне песме. Поносно машући репом, штене рече Белом:

„Ја живим овде, у овој кафани Таишо. Где ви, чико, живите?”

„Чико?... Чика живи у једном далеком граду.” Бели тужно уздахне.

„Па, чика сад мора кући.”

„Чекајте, молим вас. Чико, да ли вам је газда строг?”

„Газда? Зашто то питаш?”

„Ако вам газда није строг, останите ноћас овде да вам моја мајка захвали што сте ми спасили живот. Код нас има разних ђаконија: млека, пиринча са каријем, шницли...”

„Хвала. Хвала. Али чика има неког посла, па ћемо се гостити други пут. - А ти поздрави своју мајку.”

Бели погледа у небо и мирно закорачи на тротоар. А на небу се, иза крова кафане, помаљао млад месец.

„Чико! Чико! Молим вас, чико!” Штене је тужно почешкало њушку.

„Кажите ми бар своје име. Моје име је Наполеон, а зову ме још и Напко и Напи. - Како се ви, чико, зовете?”

„Чикино име је Бели.”

„Бели – је л’ ? Чудно је то што се зовете Бели, а тако сте црни по целом телу?” Белом застаде кнедла у грлу.

„Па ипак се зовем Бели.”

„Е, зваћу вас онда чика Бели. Чика Бели, обавезно свратите ускоро.”

„Е па, Напи, довиђења.”

„Чувајте се, чика Бели! Довиђења, довиђења!”

IV
Шта се после догодило са Белим? – Нећу вам то потанко описивати, јер су о томе извештавале разне новине. Сви ви, вероватно, већ знате да постоји један храбри црни пас, који је често људима спасавао животе у разним опасностима. Вероватно знате и то да је неко време био популаран филм под називом Пас доброчинитељ. Тај пас је управо Бели. Али, ако међу вама има још оних који, нажалост, нису чули за њега, нека прочитају овде цитиране чланке из новина.

*
ТОКЈО НИЋИНИЋИ ШИМБУН - Јуче, 18. (маја) у 8 часова и 40 минута, када се експресни воз за Токио, на линији Оу, приближавао прелазу у близини станице Табата, четворогодишњи Санехико, старији син Шибајама Тецутароа, службеника са адресом Табата 123, непажњом чувара прелаза изашао је на пругу и умало није био прегажен. У том тренутку један снажни црни пас је као муња излетео на пругу и пред самим точковима воза успео да спасе Санехикоа. Наочиглед запрепашћених људи, овај неустрашиви пас је исто тако муњевито нестао и власти, на своју велику жалост, нису могле да му одају признање.

*
ТОКЈО АСАХИ ШИМБУН - Супруга америчког магната Едварда Барклеја, која летује у Караизави, јако воли своју персијску мачку. Недавно, у вили дотичног господина појавила се змија од преко два метра и кренула ка веранди да прогута мачку. У том тренутку, непознати црни пас је прискочио у помоћ и, после двадесетак минута жестоке борбе, коначно је задавио велику змију. Како је овај смели пас одмах некуд нестао, госпођа нуди награду од 5000 долара ономе ко га пронађе.

*
КОКУМИН ШИМБУН - Троје ученика Прве гимназије, којима се изгубио траг док су прелазили јапанске Алпе, најзад су стигли 7. (августа) у бању Камикоћи. Група се изгубила негде између планина Ходака и Јари, а како им је недавна олујна киша однела шатор и залихе хране, схватили су да их чека најгоре. Међутим, у јарузи којом је група лутала, изненада се појавио један црни пас и кренуо испред њих, као да жели да их некуда поведе. Дечаци су следили пса и, после више од једног дана хода, коначно успели да стигну до Камикоћија. Кажу да је пас, када су се испред њих указали кровови бањских хотела, весело залајао и поново нестао међу ниским бамбусима. Сви у групи верују да је то што се пас појавио заправо била божја помоћ.

*
ЂИЂИ ШИМПО - У великом пожару у граду Нагоја, 13. (септембра), страдало је више од десет људи. Градоначелник Јокозеки је, такође, могао да изгуби своје дете. Његов трогодишњи син Такенори, непажњом укућана, остао је на првом спрату, где је беснео пожар. Када се већ мислило да је дете изгорело, појавио се један црни пас који га је изнео у зубима. Градоначелник је изјавио да ће забранити да се, бар у Нагоји, пси луталице батинају до смрти.

*
ЈОМИУРИ ШИМБУН - Велики сибирски вук у путујућем зоолошком врту Мијаги ових дана је привлачио пажњу посетилаца парка замка у граду Одавара. Али, 25. (октобра) око 14 часова, изненада је провалио чврст кавез и, пошто је повредио двојицу чувара, упутио се према планини у области Хаконе. Полиција у Одавари је због тога извршила ванредну мобилизацију и поставила своје пунктове по целом граду. Око 16 часова и 30 минута велики вук се појавио у градићу Ђуђи и ту се ухватио у коштац са једним црним псом. У неравноправној борби црни пас је ипак успео да надјача противника. Тада су и полицајци дојурили на лице места и одмах устрелили вука. На латинском, то је лупус гигантикус, који припада изузетно крволочној врсти. Власник зоолошког врта Мијаги сматра да је вук устрељен без оправдања и најавио је тужбу против шефа полицијске станице Одавара.

И тако даље, и тако даље...

V
Једне јесени, у поноћ, уморног тела и душе, Бели се вратио кући својих господара. Наравно, сека и бата су већ били у кревету. Вероватно нико од укућана није будан. На травњаку тихе стражње баште још стоји палма, у чијој крошњи лебди бели месец. Испред старе кућице за пса Бели се пружио да одмори своје тело, мокро од росе. Онда је, у друштву усамљеног месеца, почео да прича:

„Месече! Месече! Ја сам допустио да Црни погине. Мислим да ми је управо због тога тело и постало овако црно. Али, од како сам се растао од секе и бате, хватао сам се у коштац са свим могућим опасностима. То је зато што сам испрва, кад год бих случајно погледао ово своје тело црње и од чађи, осећао стид због свог кукавичлука. На крају крајева, почео сам да осећам и мржњу према овом црном телу. И зато сам улетао у ватру, борио се против великог вука, само да бих убио себе овако црног. Зачудо, ни један противник, ма колико био јак, није могао да ми прекрати живот. И сама смрт је бежала чим би ме угледала. Коначно, моја патња је постала тако велика да сам одлучио да се убијем. Пре него што то учиним, желим само да још једном видим своје господаре, чији сам некада био љубимац. Наравно, када ме сутра буду видели, сека и бата ће опет помислити да сам нека луталица. Можда ће ме бата и убити палицом. Али, уопште ми неће бити жао. Месече! Месече!

Не желим ништа друго, осим да видим своје господаре. Ради тога сам још једном, издалека, дошао овамо. Чим осване дан, молим те, допусти ми да видим секу и бату”.

Када је завршио са причом, Бели је на травњаку спустио своју њушку и заспао дубоким сном.

„Харуо, гле чуда!”

„Шта је ово,секо?”

Када је чуо гласове малих господара, Бели широм отвори очи и виде да су сека и бата стојали испред његове кућице, зачуђено гледајући једно у друго. Поглед који је подигао, Бели поново спусти на травњак. Сека и бата су били исто овако запрепашћени и онда када се он претворио у пса, црног као гар. Помисли на тугу коју је тада осетио... и одмах зажали што се вратио. У том часу бата изненада скочи и повика из свег гласа:

„Оче! Мајко! Бели се вратио!”

Бели! Бели не размишљајући стаде на ноге. Ваљда зато што је помислила да би он поново могао побећи, сека рашири обе руке и чврсто га загрли око врата. У том часу, Бели усмери поглед према секиним очима. У њиховим црним зеницама јасно се огледа кућица за пса. Кућица за пса, крем боје, у сенци високе палме... Добро, ту нема ничег чудног. Али, испред те кућице, мален као зрно пиринча, седи један бели пас. Чист и витак. - Потпуно занесен, Бели је зурио у тог пса.

„Види, Бели плаче!”

Грлећи Белог, сека је подигла поглед према бати. А бата? Погледајте га само како се прави важан!

„Па и ти плачеш, секо!”


•Превод с јапанског
Данијела Васић и Хироши Јамасаки Вукелић


Добро дошли на Поезију суштине, сајт за књижевност, а пре свега поезију. На овом сајту можете читати најлепшу поезију добро познатих песника, али и оних за које до сада, можда, нисте знали.

Најновије на Поезији суштине

poezija sustine na fejsbuku

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта