
Растко Петровић рођен је 3. марта 1898. године у Београду, као девето дете историчара Димитрија и учитељице Милеве Петровић. Био је млађи брат сликарки Надежде и Зоре, које су касније помагале његово школовање. Један је од најоригиналнијих и најзначајнијих српских песника после Првог светског рата.
У рату је, са српском војском, прошао албанску голготу, после чега је послат у Француску и у Паризу је дипломирао права. Од 1923. Године па све до смрти је у дипломатској служби - радио је у Риму, затим у Вашингтону.
Припадао је првој генерацији српских модерниста и био синоним за темпераментну и неконвенционалну литературу. Његова књига песама "Откровење" најзначајније је дело српске поезије између два светска рата. Писао је и путописе с путовања у Африци и Америци, а о Првом светском рату у роману "Дан шести". Остала дела: роман "Бурлеска господина Перуна бога грома", лирска проза "Људи говоре", путопис "Африка", драма "Сибињанке". Роман "Дан шести" сматра се једним од најдраматичнијих и најфантастичнијих штива у европској књижевности о Првом светском рату.
Спомен музеј Растка и Надежде Петровић у Улици Љубе Стојановавића, у Професорској колонији у Београду је био отворен за јавност 1975. године, али је затворен 11 година касније због лоших микроклиматских услова и недостатка финансијских средстава за темељнију обнову зграде. Предмети и уметничка дела пребачени су у депое Народног музеја у Београду.
Растко Петровић преминуо је 15. августа 1949. године у Вашингтону. Његови посмртни остаци пренети су у отаџбину 1986. године и сахрањени у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду.