Много је априла прошло, без броја,
Сад ме ноћ гледа ко из рога:
То опет стоји добра, моја,
Давна улица, босонога.
Опет ме гледају ниске куће
Са прозорима ко очи сове.
Скоро већ бледи и свануће
Пашће дрхтаво на кровове.
Небо одлази из дрвореда.
По бледој путањи месец клеца.
А давна улица тихо испреда
Дане када смо били деца.
…Као да чујем: точкови клопоћу
И расте облак иза кола.
Ми дуго, дуго, до касно, ноћу,
Играмо на два гола…
Сад се улица плави ко море.
Прашина бива већ румена.
И чујем јасно разговоре
Друге но из наших времена.
Осећам улицу: расте у мени.
Проћи ће још година многа.
Дуго ће, дуго да ме сени,
Улица давна, босонога.
