Рајо, тужна рајо, кад се тебе сетим,
не бих да ти певам, већ бих да те светим.
Да се светим, света горо, облистана
од увела, бледа, турска ђулистана.
Што му вене ружа већ под гором црном,
па опет кукавну земљу копа трном.
Из туђег је света, престала да руди,
па би да се шкропи из крвавих груди.
Еј, а де је сунце, да се њиме суше,
те крваве капље са увеле руже?
Да осуши капље, да ружу изгори,
да остане за њом тек мирис у гори.
Из тога мириса песма да заори
кад се јарко сунце занавек разгори.
Еј, а де је сунце? питам српске горе,
а оне ми веле: и у теби, море!
Рајо, тужна рајо, кад се тога сетим,
не бих да ти певам, већ бих да те светим.
(1860)
