Textual description of firstImageUrl

Мика Антић‎ | СЕРЕНАДА




Месец је тупом кривом камом
заклао једно вече жуто.
Опрости, био сам скитница само,
па сам у твоје очи залут'о.

И сасвим неспретно просуо се
као лопата врелог снега,
насмејан, изгужване косе,
од птица рањав, од цвета пегав.

Опрости, увек морам да одем.
Ветрове жуте јесен већ плаче.
Језера - очи. Што квасе воде
обале ниске за скитачем.

Увек се бива леп на почетку.
Помало добар. Помало тужан.
Увек се бива на овом свету
на крају туђ, на крају ружан.

И увек само себе имамо
и сан пун жеља, недоречен.
Месец је тупом кривом камом
заклао једно жуто вече.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана