Један пламен јасни живи у дну мене
А ја хладно силни, блистав живот гледам...
Волети могу само сну када се предам
Покрете му љупке са сјајем сливене.
Мој пламен ми враћа поглед тек у ноћи,
После тешких снова сред тама,
Кад несрећа распе се у мраку сама,
Тад ме он оживи и даје ми очи.
Нек сјај прсне, одјек сто ме буди баца
На обалу меса мог једног мртваца,
А мој смех, туђ мени, чува кроз слух помно.
Ко у празној шкољци кад шуморе вали,
Сумњу – кроз чуђење дивно и огромно:
Да л' жив сам, ил' мртав, бдим ил' спавам, шта ли?
