(У болници)
На постељама у сутон сањамо снове ломне.
(Шапати утрну ко лахор смршен у травне сплетове.)
Постеље нарасту, нарасту огромне,
Као да заљуљају читаве светове.
Жудње, ко путници крену са усана
На пут далеки до река, на пут у долине,
Где копне лица жута, исплакана,
А мајка и јесен зуре у даљине.
Расте јабука крај немирне Дрињаче,
Расте у шапату крај зида, са постеље,
Јабука – дечаку из суза кад се исплаче
Расте у сутоне, у дане, кроз недеље.
Те ноћи витлало лишће по окнима
И чудно сјале очи под косом враном.
– Јабуку, јабуку! задњи шапат је на уснама
Хладили бледу руку пружену за родном граном.
У зору ће изнети на носилима
Уз тиху пратњу наших очију
Тело са недосањаним сновима
И грудве ће и снегови да га покрију.
А јабука далека шумеће
Крај вода плавих ко сан под грудвама детињим
И понеће цветове беле од шаптања, у пролеће,
У дан један благи, плави, голубињи.
Никад више неће шаптати жудњу међу нама
Дечак са Дрињаче, тужан ко борић поклеко.
Умро је мали друг с јабуком на уснама,
А дрво је расло крај реке, далеко.
