slike pesnika

Стеван Раичковић – ЈАБУКА



(У болници)

На постељама у сутон сањамо снове ломне.
(Шапати утрну ко лахор смршен у травне сплетове.)
Постеље нарасту, нарасту огромне,
Као да заљуљају читаве светове.

Жудње, ко путници крену са усана
На пут далеки до река, на пут у долине,
Где копне лица жута, исплакана,
А мајка и јесен зуре у даљине.

Расте јабука крај немирне Дрињаче,
Расте у шапату крај зида, са постеље, 
Јабука – дечаку из суза кад се исплаче
Расте у сутоне, у дане, кроз недеље.

Те ноћи витлало лешће по окнима
И чудно сјале очи под косом враном.
– Јабуку, јабуку! задњи шапат је на уснама
Хладили бледу руку пружену за родном граном.

У зору ће изнети на носилима
Уз тиху пратњу наших очију
Тело са недосањаним сновима
И грудве ће и снегови да га покрију.

А јабука далека шумеће
Крај вода плавих ко сан под грудвама детињим
И понеће цветове беле од шаптања, у пролеће,
У дан један благи, плави, голубињи.

Некад више неће шаптати жудњу међу нама
Дечак са Дрињаче, тужан ко борић поклеко.
Умро је мали друг с јабуком на уснама,
А дрво је расло крај реке, далеко.




Можда вас и ово занима

Претходно Следеће
Најлепша љубавна поезија свих времена и много добрих и познатих великих песника. Српска прелепа љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена

Најлепша љубавна поезија свих времена и много добрих и познатих великих песника. Српска прелепа љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива овога сајтаАрхива овога сајта