Лаза Костић – ЗВОНО

Звоно, звоно мало,

што те, звоно, боли,

те се тако тужно

разлежеш по доли?

И моје је срце

зазвонило јако,

по моји' се груди'

разлеже једнако.

Срце моје звони

од тешкога клатна,

то је клатно тешко

њена слика златна.

(1861)

Лаза Костић

Facebook Twitter Linkedin Pinterest
ПОДЕЛИТЕ НАЈЛЕПШУ ПОЕЗИЈУ

Претходно Следеће

Добро дошли на Поезију суштине, сајт за књижевност, а пре свега поезију. На овом сајту можете читати најлепшу поезију добро познатих песника, али и оних за које до сада, можда, нисте знали.