Моја је мајка добра као храст зборани
што сунце из жила даје.
Као џиновско дрво небо живота храни
и вучје завијање ветра отклања од живота сјаја.
Она шије дневно по осам часова
за сиромашке што беру звезде
у овој ноћи срећној
и на њеној машини земља кроји лепоту,
у њеним рукама, светлим као сунцокрети,
певају под њеним срцем од сунчевих зракова гнезда.
Она шије за напуштену децу
што плачу на путевима с порцијом љубави,
за напуштене жене
ко сенке што тамне под кровом ветрова,
за напуштене старце,
мрке ко пепео покрај огњишта пепела,
она би да све очи буду ко срећа
загледане у видике, светиљкама и сновима настањене.
Она шије убрусе и чаршаве од цветова трешње,
јастучнице од плаветнила неба, од сунца, од траве,
брисаче од перуника и локвања,
лепи капице шарене за децу за Нове године
и умотава им играчке, воће и слаткише
за дечјопрсте јелке,
она је самотна као храст с муњомлеком
у одмотавању конца и времена
да би људи самотни
пронашли љубав росе што спава
у птицама и у људским длановима на путевима,
да би пронашла смисао
свим на свету пролећима.
