У понорима,
дубоким и црним,
сав од хладноће трним.
Отворио сам очи широм,
све црно, немирно,
као ветар.
Само благ мирис,
несигурности и страха,
пара ноздрве.
Сумња је узела маха.
Слабост у коленимма,
не да ми да се винем
и побегнем из себе.
Не да ми да прекинем,
сваку нит која ме везује
за место и време.
Не желим да будем овде,
и да у ограниченом обитавам.
Не желим да сатови раде,
и време тече, док спавам...
