Љубав није ништа не расте ли до врха:
мре није ли тако, раст је њена сврха,
а мре у ономе што не мре за љубав.
Живећи од жеђи непуног ужитка,
то стабло у души од корења плотског
што живи живошћу најживљега житка
живи од свачега, од слатког и горког
и окрутног, боље још него од нежног.
О, Стабло Љубави, пуно сока крепког
који чудном снагом моју слабост буди,
тисућ тренутака скривених сред груди
јесу твоје лишће и стреле светлости!
Ал' истовремено на сунцу радости
док у злату дана расипаш ведрину,
та жеђ иста, која хрли у дубину,
црпе усред таме, на врелу жалости...
