додао сам неколико строфа.
Мудрије нису од песме цврчка.
То знам. Опростите!
Већ сам при крају.
Нису то били први трагови
на месечевој прашини.
Ако су можда понекад заблистали,
није то био њихов сјај.
Овај језик сам волео.
А тај, кад примора тиха уста
да затрепере,
лако придобије и љубавнике за пољупце,
када лутају по чаробној земљи,
где сунце залази полако,
полаганије него у тропима.
Поезија иде с нама од искона.
Као љубав,
као глад, као куга, као рат.
Некад ми стихови беху неразумни,
ах, каква брука!
Али због тога се не извињавам.
Верујем да тражење нових речи је боље,
него убијање и уништавање.
•Превео Светислав Костић
