Све што ми је рекла у звезде сам сливô,
од отих звездица слику сам јој скивô
– та тако се ваљда некад и скована
по том Божјем руву та пуцета сјајна;
све сан слици казô што ми срце таји,
накитио сам је моји' уздисаји',
ал' за тај су терет звезде биле мале,
све су ближе, ближе западу се дале.
Накитио сам је жељом срца мога,
пустом, тешком жељом срца жеђанога,
ал' за тај су терет звезде биле мале,
све су ближе, ближе западу се дале.
Накитио сам је слашћу од усана,
благословом рајским грешног миловања,
ал' за тај терет звезде беху мале,
све су ближе, ближе западу се дале.
Накитио сам је клетвама љубавним,
китама жеженим, пламеном крвавим,
нек осете звезде какао звезде тиште,
нек небу процвиле, нек Богу пропиште,
како пате људи нека му се туже,
што верују Бога, те љубави служе:
еј! ал' за тај терет звезде беху мале,
све су ближе, ближе западу се дале.
***
Све је небо мирно, мирна се му стада,
само једна звезда преко неба пада,
а ја мислим, болан, из ока је пала,
што се при растанку слика заплакала.
(1859)
