Драгомир Брајковић – ДАНОНОЋНО

Даноноћно на тик-так под кожом
Срце тихо и тромо одбија.
Даноноћно под земљином кором
Ти ћеш трајат као историја.

С деловима што заборављени
У том ружном мраку очекују,
Док под земљом, тромо, даноноћно
Ритмови се тик-так опет чују.

Даноноћно, ко у старој причи,
Биће опет тик-так ритам била;
И шумеће под кором дрвећа
Тај магијски ритам тик-так била.

И ко лакше да ти од тог дође:
Када будеш пешчана гомила,
Навалиће кроз жиле дрвећа
Твој магијски тик-так ритам била.

Опширније...

Драгомир Брајковић – ОВИДИЈЕ

Мрзим кад громове покушавају да укроте
Киша једнолично и досадно лије
Поздрав за то надируће у свету
За прогонства тиха Овидије

Представа живота још и даље траје
Лакомислено надиру боје у ружи
Као дете у бунилу тешком
Трзаш се робији коју не заслижи

Неспокојство завлада светом
Онда за нас нигде места није
Пролазе нам сунчана пролећа
Мој далеки тужни Овидије

У кристалној чаши овог света
Ми трајемо ко дах топал што би
Звук отегнут док нас надилази
Наш смисао и лепоту доби

И отегнут попут фабричке сирене
Напор света стегнут у јауку
Застају нам градови у грлу
И губимо од злата јабуку

Од тог света онда тешко дође
Изговарам кишу која лије
Прогнани смо свак из свога тела
Мој далеки тужни Овидије

Опширније...

Драгомир Брајковић – ИГЛИЧАСТЕ ОНЕ ШУМЕ

На борове шуме оне завичајне
Замириши бар понекад усред града.
Нек у тебе слете птице преплашене,
И сад сањај детињство ко некада.

Препун рана, препун чуда и недаћа
Воли смерно све што живи око тебе!
Ти си оно давно дете преплашено
У ком смрзла четинарска шума зебе.

Нико више не разуме шта је теби.
Ране имаш и на души и на уму.
Кад ти хладно иако си предалеко
Завлачиш се у ту давну смрзлу шуму.

Не разумеш шта те мами, шта те вуче
У поднева треперава, светла, сјајна.
Немиран си јер јој хладно па је ушла
У то твоје тело шума завичајна.

Опширније...

Драгомир Брајковић – ДОК ТИ ПЕВАШ

Док ти певаш
Далекој се звезди јављаш.
Поврати се у крв, у звер, у почетак.
Осећаш ли да на себе заборављаш?

Опширније...

Драгомир Брајковић – НЕБЕСКА ОСТРВА

Небеска острва, даљине, спокојства,
Зар ће и ваша раскош да ме мине?
У мени је надирање чудно,
Прострелиле срце ми висине.

Небеска острва измишљена у страху,
Ево вас помињем као последње прибежиште.
Ја пун земље отежале, троме,
Ком висине усред срца вриште.

Узалудно је и тромо проминула светом
Ова уклета сенка мога тела.
Пространствима неба опијена
Ширине је и спокоја хтела.

Па, ако опијен бризнем попут водоскока,
Ваш ми нек лет ми тај ублажи.
Острва небеска, тело моје вас
Као спокој и спасење тражи.

Опширније...

Драгомир Брајковић – МАЂИЈЕ

Сад сам далеко, дубоко,
Твоје ме не види око
Док вирим из њега,
Природо.

Опширније...

Драгомир Брајковић – СЛОВО О ПОСТАЊУ

На седмом небу дома Очева
Мале птице, у чуду, стале
Дирљиво, из бајки, у свте тајанства,
Мед ствари одбачене,што тако мале
Суштину целог живота крију,
Сунцима згаслим, сред очију.

На седмом небу Очева дома
Два чудна света у постању:
Смрт у стварима сазрела ноћу;
И живот, у нама стасао дању.

На седмом небу дома Очева
(Блеском муње, нагон грома)
Саме и пусте, сред вечног мрења,
Ствари у трњу братимљења,
И речи – градови, пусти сред уста,
Већ лећу Богу кроз неба пуста.

На седмом небу Очева дома
(Прастаром мраку нови гости)
Дижу се сунца угашена
Ствари што се из немилости,
Сред места где је вечна тама,
Покрећу коскос, нов, у нама.

На седмом небу дома Очева
(Као да кажу: Нема мрења!)
Листови књига, секире, грабље,
Из таме прастаре лећу Богу,
У свет вечитих Оздрављења.

На Седмом небу Очева дома
(Као да тек ће да настану)
Деветом небу сасвим близу,
Животу вечном, вечном дану,
Демонском снагом сунце горуће,
Поневши у небо и кров куће.
Диже пут Бога, к светлу, дану,
Мали свет ствари на тавану.

Опширније...

Вислава Шимборска – НИШТА ДВАПУТ

Двапут се ништа не догађа
нити ће се догодити. Због тога
неувежбани смо се родили
и нерутински помрећемо.

Макар ученици
најглупљи у школи света били,
ниједну зиму ни лето
нећемо понављати.

Ниједан дан се неће поновити,
две сличне ноћи не постоје,
ни два иста пољупца,
ни два једнака погледа у очи.

Јуче, када име твоје
неко крај мене гласно изговори,
би ми као да ружа
кроз отворен прозор паде.

Данас, када смо заједно,
окренула сам лице ка зиду.
Ружа? Како изгледа ружа?
Да ли је то цвет? А можда је камен?

Због чега се, трену црни,
с непотребном зебњом мешаш?
Постојиш – према томе мораш проћи.
Проћи – према томе то је лепо.

Насмејани, загрљени,
покушавамо склад да нађемо,
иако се као две капи чисте воде
разликујемо.

• Превела Бисерка Рајчић

Опширније...

Вислава Шимборска – ПРИЈАТЕЉИМА

Упознати се с пространствима
од земље до звезда,
губимо се у простору
од земље до главе.

Међупланетарно је
од туге до суза.
На путу од лажи ка истини
престајеш да будеш млад.

Засмејавају нас млазњаци,
та раселина тишине
између лета и гласа
– као светски рекорд.

Постојали су и бржи летови.
Њихов закаснели глас
буди нас из сна
тек после много година.

Одјекнули су повици:
Невини смо!
Ко то виче? Трчимо,
прозоре отварамо.

Глас се нагло прекида.
Напољу звезде
падају, и као после салве
малтер са зида отпаде.

• Превела Бисерка Рајчић

Опширније...

Вилијам Шекспир – СОНЕТ 108

Шта може ум мој пером да напише
Да душа реч већ није рекла своју?
Шта да се рекне и ново и више
Да ми изрази љубав и чар твоју?

Ништа, мој друже. Ал изјаве ране:
Да си мој, а ја – твој да сам, говорим
Као молитву, реч по реч, кроз дане.
Јер, кад је вечна љубав којом горим –

Она је нова, иако је стара;
Ко пре – дубока; бора јој не шкоди,
Ни зуб времена – јер она претвара

Старост у слугу и на то је своди.
Она као наново рођена
Кад остарелост мисли да је – сена.

• Препевао Стеван Раичковић

Опширније...

Вилијам Шекспир – СОНЕТ 57

Пошто сам твој роб – шта да радим друго
Него ћудима да угађам твојим?
Драгоцено је моје време дуго
Само кад тебе дворим чином којим.

Не смем да корим тужни час и дуги
Кад тебе нема, о мој суверене;
Ни да размишља није дано слуги,
Кад кажеш збогом и напустиш мене;

Ни питати те не смем љубоморно –
Куд си нестао и шта радиш сада;
Као роб, морам да чекам покорно,

Док твоја дружба другима припада.
Луда је љубав, ма шта да се збива
По твојој вољи – ту зло не открива.

• Препевао Стеван Раичковић

Опширније...

Вилијам Шекспир – СОНЕТ 44

О, да је тешко суштаство мог тела –
Мисао, даљ ме спречавала не би,
Јер, ја бих онда, преко свих предела,
Па ма где да си – долетео теби.

О, свеједно је где бих тада био
И међу нама каква даљина је;
Хитром бих мишљу море прескочио
Чим смисли где би она хтела да је.

Мисао нисам, па тужим ко нико;
Многих је миља између нас сена.
Саздан од земље и воде, толико,

Препуштам сусрет ћудима времена.
Спори састојци мог тела су уза
И исти извор наших горких суза.

• Препевао Стеван Раичковић

Опширније...

Вилијам Шекспир – СОНЕТ 18

Са летњим даном не знам да ли да те
Поредим, кад си – лепша, чари тише?
Пупољке маја страшни ветри смлате
И време лета кратко је одвише;

Понекад око неба јара руби,
А често златни лик потамни неба;
Све што је лепо лепоту и губи
Кад случај хоће ил природи треба.

Свенути неће вечно лето твоје,
Нити лепота, а и смрт се неће
Хвалити да ти покри тамом боје,

У вечност – песма – и твој лик однеће.
Док око види и док дишу људи
С песмом ће овом твој лик да се буди.

• Препевао Стеван Раичковић

Опширније...

Даринка Јеврић – ПЈЕСНИК ПРЕД СТЈЕЋКОМ

...пристали смо,
дакле, на узмак, срамну завјетрину.
Поразу залог мукла саборност ова
чијег се смисла одричемо.
Задихан и свладан
невидјелицу удијеваш у иглу
сводиш мудре поруке да заметнеш траг.
Залуђеном – само ти се привиђа свјетлост,
фосфорне мрље на камену,
оплођен кристал.
И знам: спорна је премоћ овог свједочења стихом
над сасма нијемим споменом
гујом прошивеног срца;
о блажен цјелов мука, што
пребива у сумњи, згођен у дан
кад недостојни смо заветних речи.

Опширније...

Марина Цветајева – У КЊИЗИ ПРОПАСТИ НЕ ПОСТОЈЕ

У књизи пропасти не постоје
За жену искушења јади.
Жени је цела земља – простор
За Ars Amandi¹.

Од свих љубавних напитака
Срце је напитак најјачи, неодољиви.
Жена је још од колевке
Грех смртни нечији, неопростиви.

Ах, небо је тако далеко!
А усне – близу кад магла влада.
– Боже, не суди строго! Ти ниси био жена
на овој земљи никада!

• С руског препевала Љубица Нестопров

---

¹ Ars Amandi (lat.) – љубавно еротско искуство

Опширније...

Ана Ахматова – У СНУ

Наш црни растанак за вечна времена
обоје носимо као исту муку.
Зашто онда плачеш?
Дај ми боље руку
и обећај да ћеш
опет к мени доћи у немиран сан.
Уз тебе је бол мој
ко планина велик, црн и врлетан.
С тога на овом свету
поновног сусрета нашег неће бити.
О, кад би ме некад у поноћно доба
по звездама сјајним хтео поздравити.

15. фебруара 1946.

• С руског превела Љубица Несторов

Опширније...

Лопе де Вега – ИЋИ, ОСТАТИ…

Ићи, остати, остајућ отићи,
пуст отић, ићи душе изгубљене,
слушати, везан, слатки глас сирене
и од јарбола не моћи одићи;

ко једро горјет и нестати тако,
на меком пијеску градит здања пука,
пасти с небеса, бити враг пун мука,
и за све то се не кајат никако;

сам говорити сред самоће мутне,
на вјеру тражит још стрпљивост свету
и вјечном звати пролазну љепоту;

нијекат истину, вјероват у сумње,
то је што зову одсуством на свијету,
огњем у души, паклом у животу.

Опширније...

Лопе де Вега – БУХА

Убоде нека жива стварца клета
у бијеле груди лијепу Леонору:
драгуљ с бисерјем, сјај ружина цвијета
тај траг гдје зуби невидљиви ору.

Она, љутита, смочи у том трену
два сјајна вршка на бијелим прстима
и гњечећ њима буху престрашену
у једној казни дв’је освете има.

Издишућ, буха рече: “Јао, боли!
За ситан убод хоће ме убити!”
Ја рекох: “Бухо, тебе срећа прати;

устави дах и Леонору моли
нек пусти да је убодем гдје и ти,
и свој ћу живот за смрт твоју дати.”

Опширније...

Пабло Неруда – СОНЕТ 17

Не волим те као да си ружа од соли, топаз
или стријела каранфила који проносе огањ:
волим те као што се воле неке мрачне ствари,
потајно, између сјене и душе.

Волим те као биљку која не цвјета и носи
у себи, скривено, свјетло оних цвјетова,
и хвала твојој љубави у тијелу ми таман живи
густи мирис који се уздигао из земље.

Волим те не знајући како, ни када, ни одакле,
волим те изравно без проблема и гордости:
тако те волим јер не знам вољети друкчије,

него на тај начин на који нисам и ниси,
близу, да ти је рука на мојим грудима моја,
близу да ти се очи склапшају с мојим сном.

Са шпанског превео Звонимир Голоб

Опширније...

Пабло Неруда – СОНЕТ 75

Ово је кућа и море и застава.
Лутасмо иза других дугих зидова.
Не нађосмо ни врата, ни звука
послије одсутности као послије мртвих.

И на крају кућа отвори своју тишуну,
улазимо да газимо остављено,
мртве штакоре, празно збогом,
воду што је плакала у цијевима.

Плакала је, плакала је кућа и ноћу и дању,
јецала с пауцима, притворена,
расуше се њене црне очи,

и сада је, одједном, враћамо животу,
настањујемо је, али нас не препознаје:
треба да цвјета, али се не сјећа.

Са шпанског превео Звонимир Голоб

Опширније...

Јаков Шантић – ЖЕЉА

Видим, како вене твоје лијепо цвијеће,
О, божанска жељо! И ту, гдје си давно
Весеље и живот разносила собом,
Сад је пуно туге, празно, нијемо, тавно.

Са злаћаном косом и осмијехом благим
Ти другарка бјеше младости ми ране,
Кроз живот сам с тобом сањајући лутô
У мору од нада топећ' младе дане.

Ах, ја блажен бијах у мирису среће
Кад с тобом у свијету свуд гледах љепоту,
И не спазив гробље нада, које расух,
– Обумро у теби, у твоју топлоту ...

Па гдје, гдје си, сада?! Онај шум што просу
У дубини душе, који живот даде,
Зар да буде само шум духова нијемих
Којима је све прошлост?!
Ал' док још имаде

На уснама огња, зашто питат: гдје си?!
Вјечна као небо ти не мријеш нигда!
Чак далеко посље у могили мојој,
Кад и сама праха нестане ми туде:

У етеру плавом наћи ћеш ме опет,
Да ме с нова створиш, да ме опет буде.

Опширније...

Јаков Шантић – ЗАЛУТАО ГАЛЕБ

Залутао галеб над широким морем,
Чуј, цичи, тужи, кô дијете плаче,
Крилима слабим шестари виш бездна
Док море хуји све више и јаче.

Обале нигдје. Не зна куд би кренô,
Снага му слаба, ено, веће пада –
Море га зове... Ах, галебе јадни,
У страшној борби клонули, без нада,

Куд ли си пошô, гдје ли ти је мета,
У бескрај куда одвела те жеља?
Гдје су ти друзи, да ти кликом јаве
Путе спасења, среће и весеља?

Њих нигдје нема... Твоја млада крила
Клонуше, ето, и нема ти спаса,
Ти у гроб мораш, јер не чује небо
Молитве твоје ни твојега гласа.

Опширније...

Милош Црњански – РЕЉЕФ СА ЛИКОМ ДАНТА

Аници Савићевој

Kентаврима бесним маље у носу
затрепташе жудно, копита им росу
у мрачне шуме кад јурнуше даље
лудим трком са ваших плећа на кобиле
просу, по трави блудно.

Тврђава златна горела је и урлала.
На жару ломача јадра су буктала,
ропска вам мирисна тела
блудним су вриском нудећи се гола
пала, вијајући се око мача.

Мостови танки златили се и сјали,
ко месеци на реци са неба пали.
А кад сте прошле у свили,
народ је клечо, и прашином се
витлали стегови и свеци.

Монаси страсни голи се секли,
крај буктиња страшни, и клекли
у ћилим ваших тела што крв и миро проли
на оштар шљунак, којим су боли
и пекли ране колена прашних.

Мудраци су нагнути вам у плећи
цртали чудне бројке, откривали свећи
у одећама црним тајне, које слути
само камен драг, и ваш цвет
црвенећи као алем пакла са дојке.

Тад се роди један који вам тело
жалио истом жалошћу невесело
као дух, он га диже у прах медан,
провидан, јутарњи, што без трага
цело небо рађа језом чистом.

Опширније...

Иван В. Лалић – ФРАГМЕНТ

Делимично по Пиндару

Лепота која твори све сласти смртницима
Истину ће да твори од оног што је лажно —
Само будућност може поуздан бити сведок.
А о боговима, богами, само добро:
Истина ту је излишна, сумњива, опасна чак.
Зато и певам то лето нејасних богова пуно,
Метафорама га китим и позлату му стављам
Од истањених речи. А болесно је лето,
И болесно је море и ваздух што га дишем,
Бушан је плашт планете. Свеједно, певам лепоту
По сећању и можда по некој инерцији, што је
Сећању сестра близанка; обману дакле певам
у некој упорној нади да ће будућност једном
Посведочити да је обмана била битна
У свету сувише стварном, а да би истинит био,
У свету сувише лепом, а да би био стваран.

(9. VI 1989)

Опширније...

Милосав Тешић – ИМА НЕКА ВАСИОНА

Јер, ипак, "има нека васиона",
што каза сељак, осушен и спечен.
У ритму бића окреће се она,
по кршу врља; тек у час ће речен,
кад тела зађу, кад се смори туча,
да пукне зрном, да се разобруча.

Јер, ипак, "има нека васиона",
што каза онај јагањце што пасе. —
Раздвоји склоп јој, Милости и Спасе,
да махне, широм, вратима четворма.
Овако шта ће јадник сиромашак:
да слуша облак како коми грашак? —
а ипак, "има нека васиона".

(Најлепше песме, Просвета, Београд, 2002)

Опширније...

Милан Ћурчин – ПОСЛЕ СВЕГА

У мојој соби има мртво нешто.
Ма куд упорно да упирем зене,
Ма у што за час да утонем вешто, –
Оно је увек негде близу мене.

Када ми знанци сврате, код свих редом
Мени се чини, докле их испраћам,
Да сажаљивим мотре ме погледом.
И тад се с тежим срцем натраг враћам;

Не хотећ каткад за главу се машим:
Образи још су свежи и румени.
Што се све више мисли своје плашим,
Да није нешто умрло у мени?

Опширније...

Јован Јовановић Змај – КАМАТНИК

Саплетена мрежа тако вешто, кобно;
У среди жмирка једно лице злобно,
Са којег су спале човечанске црте,
Јер хладне гује по њима се врте;
Кô гладну хијену да лешином дражиш...
И од тог мораш помоћи да тражиш!
Мука ти додија па полетиш мрежи,
И у томе зверу мислиш наћи брата!
— „Имаш ли срца!“ — Он се накостреши.
„Шта ће ми срце? — Мени треба злата!“

Е сад си скучен, не знаш ни сам како.
Ал’ ове канџе не пуштају лако.
Тешко си теби у његовој власти
И свакој жртви каматничке страсти!
Јер ова авет, овај вампир бледи
Не пушта никог док га не исцеди.
Он мреже стеже, жртве му се гуше;
Њему се мили кад те несвест хвата;
Залуд га питаш: — „Та имаш ли душе?“
— „Шта ће ми душа? Мени треба злата!“

Што се већма силиш, горе ћеш се сплести.
А крајни очај куд ће те одвести?
Можда ћеш заслепит’ па учинит’ — јао!
Ох, многи је тако у грехове пао!
А његова зверска не гаси се жеђа, —
Сад ти већем дере и кожу са леђа.
Жена ти клекла пред душмана твога,
Лелечу ти деца код његових врата;
Залуд га преклињу: „Ох, имаш ли Бога!“
— „Шта ће ми Бога? — Мени треба злата!“

(1881)

Опширније...

Бранко Радичевић – МОЈЕ СУНЦЕ

На небу ми једно сунце сјаје,
Дању сјаје, а ноћу залази,
Ти си, отац, моје друго сунце,
Које мени никад не залази.
Некада сам имô јоште једно,
Зрак је његов већ одавно седнô,
Мајци срце у груди не бије,
Тавна земља њу одавна крије,
Ти и братац, то је сада све
Штоно оста срцу мом од пре.
О, моје срце певањем се жари,
И теби мисли с тим да благодари;
О не мож' бити, не мож' никад ово,
Јер слабачко је врло пева слово.
Твоја добра, као сунца свет,
Моји певи, кâ мирисни цвет;
Сунце сјаје, сунце живот шаље,
Цветак мири, али ништа даље.

3/7. 1844.

Опширније...

Бранко Радичевић – ПУТНИК И ТИЦА

Дивно гора листа,
Дивно сунце сија,
Дивно река чиста
Зраке му одбија.

А на реци ледној
Дивне липе стоје,
А на липи једној
Дивно тица поје.

Јоште путник туда
Ногом лаком оди,
Стазица кривуда,
Поред липе води:

„Ој тиче умилно,
Што на грани стојиш,
Окле тако силно
Срце мени својиш?

Да ли одозгоре
С неба амо дође,
Да ли мимо дворе
Моје миле прође?

Ваљда моју милу
Виде превесела,
Па би мени силу
Говорити тела,

Али не знаш, мила,
Шта пре од милоте,
Јер си тако сила
Видела красоте.

Ти јој лице бело
Виде и румено,
И још вито тело
И то око њено.

Очи јој вељау
Да менека чека,
И да је у страу
За мене далека.

И сузе је лило
Драго у самоћи:
„О ти вишња сило,
Кад ћеш ми помоћи!“

Тако путник туди
Тици малој збори,
По млади му груди
Силан пламен гори,

Пламен, пламен свети —
Путник сузе рони,
Тици да полети
Пламен њега гони.

Скочи лаком ногом,
А тичица прну,
„Збогом, тицо, збогом!“
Он се стази врну.

„Стазо вита, нес' ме
Преко они гора,
Па сретна однес' ме
Сред милога двора.

Нес' ме драгу моме
Да више не тужи,
Да сузно за мноме
Лица свог не ружи.“

(1843, 21. нов.)

Опширније...

Бранко Радичевић – МИНИ КАРАЏИЋ

(у споменицу)

Певам дању, певам ноћу,
Певам, селе, што год хоћу;
И што хоћу, то и могу,
Само једно још не могу:
Да запевам гласовито,
Гласовито, силовито,
Да те дигнем са земљице,
Да те метнем међ' звездице.
Кад си звезда, селе моја,
Да си међу звездицама,
Међу својим, селе моја,
Милим сестрицама.

Опширније...

Бранко Радичевић – ПУТНИК НА УРАНКУ

Tама долом, тама гором,
Наоколо све почива,
Само вода са жубором
Са камена што се слива,

Само што се кашто петли,
Само клепка што се чује,
Само с' онде малко светли,
Јер се данак приближује.

Бела зора већ је туна,
Јоште путник један — глај!
Поред стене, поред жбуна
На врлетни стиже крај.

Како стиже, сунце грану,
Светли с' гора и долина,
А путнику душа плану,
Па закликта од милина:

„Ој сунашце што разгониш
Пусте ноћи силне таме,
Ој ти небо штоно рониш
Росне своје сузе на ме,

Ој ти горо штоно гајиш
Миле песме, миле тице,
Ој ливадо што се сјајиш
Пуна росе и травице —

Доло, стадо, јањци драги,
Вруло, цвеће мирисаво,
Мили ветре, ветре благи,
Ој изворе, здраво, здраво!

Здраво и ти, момо, туди,
Да дивна си, селе пуста,
Оди амо, од' на груди,
Да т' пољуби браца уста.“

(1843, нов.)

Опширније...

Бранко Радичевић – МОЛИТВА

Mесец јасни, звезда јато,
И сунашце умиљато,
Зору што нам небо шара,
А и муњу што га пара,
И ту силну грома буку,
И олује страшну фуку
Ти сатвори, вељи Боже,
Ко овако јоште може!

Цвеће љупко и долину,
Стадо, врело и планину,
Тију реку, силно море,
И под небом орла горе,
И над орлом шарну дугу,
И славуја у том лугу,
И још његов глас умилни
Ти сатвори, Боже силни.

Осим другог овде свега
Мене створи из ничега,
Дуом својим ти подуну,
У менека душу суну;

Па ми, Боже, јоште таде
И у душу нешто даде,
Та и моја песма ова,
И њу мени ти дарова.

Фала, Боже, на дар ови,
О помози, благосови,
Да ми како с права пута
Душа млада не залута!
(1844, на Ускрс)

Опширније...

Бранко Радичевић – ДРАГИ

Петли поју, ето зоре,
Збогом, драга, ја одлазим,
Туђе доле, туђе горе
Ваља мени да полазим,
Та за лето, за читаво
Одо, злато, остај здраво!

„О мани се туђа света,
Код куће је, веруј, боље,
Ман' се, драги, пута клета,
Ман' се зноја и невоље,
Ох кад сунце летно плане,
Оће јунак да сустане.“

Гором ладни ветри пире,
Па знојаво ладе чело,
Из камена вода вире,
Ладна вода крепи тело,
А кад легнем, густе гране
Од сунчане јаре бране.

„Но кад вијар страшно дуне,
Небом тресну плаи громи,
Кад из неба киша груне,
Врело надме, мост поломи,
Нигде стана, вода свуда,
Куд ћеш онда, драги, куда?“

Нека пљуска, нека воде,
Нека грома и ветрине,
Гора има красне згоде,
Има стене и пећине,
Ту ћу, мила, да се скријем,
Па олуји да се смијем.

„Ал' тек што ти нога крочи
Да униђе у пећину,
Ал' на сусрет звер ти скочи,
Гладна зверка на те зину,
Немој, драги, немој ићи,
Лоша коб те може стићи.“

Прођи ме се, тако т' Бога,
Сунце моје, душо мила,
Док је мене мача мога,
Младе крвце док по жила,
У пакô би јунак сишô
Па весео ван изишô.

„Но кад прође летни пламен,
Мраз кад земљу стегне љути,
Пуца дрво, пуца камен,
Кад западну пусти пути,
Када страшни нагну смети,
Чим ћеш њима одолети?“

Док је срца веселога,
Док је зеке виловита,
Док је Бога силенога
Што се громом амо ита,
Залуду се смете сили,
Кад ће Боже да закрили.

„Дакле иде сунце моје,
Оће дакле да се скрије,
Гледни, драги, злато своје
Гледни срце како бије,
О моме могу ми т' отети,
Ја ћу дане своје клети.“

Красни мома има доста,
Кô ти нигде и никада,
Код тебе ми срце оста,
Зато с' прођи свега јада,
Збогом, драга, руку на,
Верна буди кâно ја.

Оде лето и омара,
Лишће жути, пада магла,
Север душе, лист обара,
Већ и зима силно нагла.

Ал' и зима оде љута,
Смеју с' доли и планине,
А наш путник јоште лута
Тамо, амо по туђине.

„Ој стазице, кад ћеш витка
Да се дома мени винеш,
Ој сунашце мога житка,
Кад ћеш опет да ми синеш!“

Тако путник тужи, поје,
Па горицом даље ити,
Ал' крај пута двори стоје,
двори једни поносити.

Ити путник, нуто среће!
Већ да прође поред двора,
Кад ал' озго красно цвеће
Сави с' на њ'га са прозора.

Диже главу он високо
Па девојче спази тамо,
Дивно чедо милооко
Проговара: „Оди амо.“

„Секо, селе, дивна ли си,
Око твоје красно ли је,
Ал' за мене, душо, ниси,
Кад за другом срце бије.“

Ево сада годиница
Откако му не глам лица,
И нојца се веће спрема,
Њега јоште овде нема,

Низа лице роним сузе, —
Да л' га, Боже, себи узе?
Да ли њега жеца љута
Сред врелога згуби пута?

Еда ли га валовита
Бурна вода де занела?
Еда ли је громовита
Удрила га дегод стрела?

Да ли су ми де сметови
Драго моје завејали?
Да ли су му де зверови
Младо тело покидали?

Бело грло штоно грли,
Бело лице штоно љуби,
Све су можда, све потрли,
А са своји страшни зуби.

Али можда здрав он ода,
Можда другу сада вода,
Сузе моје, тешке сузе,
Драги другу можда узе!

Сузе моје, вељи јаде,
Другу грли драги саде,
Другу стиска он на груди,
А ја сама, сама туди!

Усред мора гле врлетак,
Онде самцит један цветак,
Наоколо морске пене,
Нема друга, па он вене.

Тако и ја друга свога
Немам овде миленога,
Тако и ја тужим, венем,
Па да завек скоро тренем.

Ал' каки се пра то диже,
Каки коњик пред двор стиже?
С коња сјаа — шкрипе врата —
Помоз' Боже, ето злата!

(1843, 25. дек.)

Опширније...

Бранко Радичевић – РАНЕ

I
Мајка преде танку жицу,
А синчић пред њоме
Седи мали, држи тицу
Па се игра њоме.

„Гледај крило, мајко мила,
Гле шарени реп!
Како га је раширила!
О како је леп!“

Рече дете, па упусти,
Утече му тица лепа,
А мачка се за њом спусти
Па је за врат јадну шчепа.

„Јао мамо, удави је,
Однесе ми тицу, јао!
Не дај, мамо, да поије,
Не дај, мамо, јао, јао!“

Ето лежи несретница,
Баш ни трага од живота:
„Моја тица, моја тица!
О сирота, о сирота!“

Дете тужно закопава
Тицу своју под земљицу,
Па са њоме затрпава
И сву своју бољетицу.

II
Дан све данка, светац свеца,
А недеља недељицу,
Месец гони све месеца,
А година годиницу.

Године су нагариле
Мрком дете наусницом,
И слабачко осилиле
Снажним плећем И мишицом,

Ал' је дивно нарастао
Кô да ниче у борику,
И девојче још нашао,
Белу вилу у облику.

Он је грли млађан жарко,
Он је стиска уза себе:
„Мила моја, сунце јарко,
Благо мени поред тебе!“

Ал' му ево боно паде
Уједанпут чедо красно,
Боно паде, не устаде —
Зађе њему сунце јасно.

Ала јадан чупа косе,
Грува своје младе груди,
Ветри вапај његов носе,
Оће скоро да полуди.

Тужан иде он на гроба
Де почива њему мила,
Сваки данак дуго доба
Сузā онде лије сила.

Али није све до гроба
Око суза пролевало,
Јер и њи је благо доба
Једанпута убрисало.

III
Опет гоне данци дане,
И године годинице,
Беле њему косе вране,
Бразде њему глатко лице.

Ал' опет је превесело
Вавек њему чарно око,
Опет носи ведро чело
Као младић он високо:

Та он има красна сина,
Па га гледа пун радости
Па се сећа сви милина
Што имаде у младости.

Ал' једанпут данак свану,
А он сина нађе ладна:
„Па зар и ту грдну рану,
Мога јада смрти гладна!“

Вели јад је њега стискô,
Замути се њему око,
Главу носи од сад ниско
Рањен' отац предубоко.

Тешку ову бољетицу
Није јадан преболео,
У ледну је њу гробницу
Са собоме он однео.

(1844, 12. дек.)

Опширније...

Бранко Радичевић – ВРАГОЛИЈЕ

Mесец јасни, звезда јато,
Момак иде враголан,
По гори се шири,
Леп је кâно лепи дан
Што кроз гору вири.

А са горе крај потока
Стазица се дала,
Једна мома милоока
Ту је рубље прала.

Ал' кад смотри враголана,
Повикала сека:
"Ој стазице, ој танана,
Донес' га менека!"

Викну мома, па ти брже
За жбун један зађе,
А момак се чисто трже
И чудо га снађе:

"Јао мене, и до сада
Шета ја по горе,
Али не чу још никада
Да славуји зборе."

Тако рече момак туна,
Па с' млађан зауја
Да он види иза жбуна
Тог чудног славуја.

Ал' и мома из заседе
Поскочила ома —
Бежи, селе — ето беде —
Бежи мајци дома!

Бежи мома, ману рубље,
Бежи л' дому своме?
Све у гору бежи дубље,
А момак за њоме.

Бежи мома, до колена
Ноне јој се беле,
Беле ноне до колена
Момка су занеле:

"Та да имаш крило лако
Да прнеш облаку,
Не би мене, чедо, јако
Утекла јунаку."

Па се млађан за њом стисну,
Довати је саде;
"Јао мене!" она врисну
Па под липу паде.

О да чудна ваљушкања
По зеленој трави,
О да чудна љуљушкања,
Да т' подиђу мрави!

Лаки ветрић осмену се,
Листак лиска дирну,
Бели данак покрену се
Па кроз липу вирну.

Липа брсне гране шири,
Шапће дану сјајну:
Вири, дане сјајни, вири,
Али чувај тајну.

(1843, 6. дек.)

Опширније...

Бранко Радичевић – РИБАРЧЕТА САН

Облак небо не покрива,
Река с' бистра плави,
А рибарче у чуну снива
Јасно кô на јави.

Он је бац'јо удичицу,
Рибицу је стекô,
Метô ју на жеравицу,
Па је тако пекô.

„Жеравицо, де се труди,
Немој тако споро.“
Рибица му веће руди,
Готова је скоро.

Красно мирис од ње веје,
Већ му је печена;
Срце му с' у груди смеје.
„Амо ти милена.“

„Доле сад ћемо ми сести,
Ал' ће да се слади!
Морô би те, рибо, јести,
Мада немам глади.“

Веће руку с рибом диже,
Да принесе к усти,
Прском вода у чун стиже —
Оде санак пусти!

Опширније...

Бранко Радичевић – ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ

Кад сам синоћ овде била
И водице заитила,
Дође момче црна ока
На коњицу лака скока,
Поздрави ме, зборит оде:
"Дајде, селе, мало воде!"
Ове речи — слатке стреле —
Минуше ми груди беле,
Скочи млада, њему стиго,
Диго крчаг, руку диго,
Рука дркта — крчаг доле —
Оде на две — на три поле.
Још од њега леже црепи,
Али де је онај лепи?
Кад би сада опет дошô,
Ма и овај други прошô!

(1843, јул)

Опширније...

Федерико Гарсија Лорка – ПЕСМА ДАНУ КОЈИ ОДЛАЗИ

Како ми је тешко
да те пустим да одеш, дане!
Одлазиш пун мене
а кад се враћаш, не познајеш ме.
Како ми је тешко
оставити на твојим грудима
могућа остварења
немогућих минута.

У предвечерје
Персеј ти кује окове.
Ти бежиш на брег
рањавајући ноге.
Не могу те привући више
ни моје тело, ни мој плач,
ни реке крај којих сниваш
свој златни поподневни сан.

Са истока на запад
носим твоју округлу светлост.
Твоју велику светлост што држи
моју душу у непрекидној напетости.
Са истока на запад…
Како ми је тешко да те носим
са твојим птицама
и твојим рукама од ветра!

Опширније...

Владислав Петковић Дис – МИ ЧЕКАМО ЦАРА

Понели смо у рат своја срца мушка,
Сузе седе косе, загрљај девојке,
Осмех деце своје и сан што их љушка,
И веру у Бога, пушке и тробојке.

Знајућ ко нас зове, и зашта, и куда,
Научисмо брзо како да се гине:
Из борбе у борбу, са победом свуда,
Ми смо нашли земље старе царевине.

Обишли смо места световна и света,
Развалине славе, изворе јаука
И домове, камо страх једино цвета;
С буктињом слободе прогнасмо баука.

Загрлисмо Србе с Косова и Скопља,
Велеса, Прилепа, Битоља и Дебра;
Оживесмо прошлост, мачеве и копља,
И круне и митре и побожног себра.

Дан божији опет земљу плача виде.
Ал' нам дође жао те гробнице мрака,
Те судбине, с које полумесец иде,
Што ће сад друмови пожелет Турака.

И пођосмо даље, у крајеве нове,
Кроз дубодолине и висове гора,
Да наше орлове и наше топове
Пренесемо смело до сињега мора.

Ал' кад освојисмо обалу Јадрана,
С ужасом нам трубе знак повратка даше:
И ми остависмо крв из својих рана,
И наше заклетве, и гробове наше.

И гле! сви гробови испратише живе!
Њина мртва уста још су могла рећи:
“Ми чекамо цара крај пучине сиве,
Да би могли мирно тада у гроб лећи.”

Опширније...

Војислав Илић – У ТЕШКОМ ЧАСУ

У тешком часу болести и туге
ја бацам поглед у минуло доба,
и питам савест: је ли мирна она
пред вечним мраком отворена гроба?

Могући пламен племенитих страсти
коме је богу на жртвеник дала?
Је л' жива вера, је ли пала нада
у мору људских клевета и зала?

А савест мени: "Не плашим се смрти,
ја мирно идем у пределе мрака:
жива је вера у општега оца,
и нада моја силна је и јака.

За љубав мира ближњих око тебе,
мирна и строга, из твојих сам груди
небеску твоју љубав одагнала,
не траЖећ хвале од ближњих, од људи.

Убијен тугом кад си готов био
проклети вољу промисла и моју,
ја сам мудрошћу окрепити знала
за нове жртве болну душу твоју.

И ти си онда, сузом обливене,
љубави рајској своје жице дао...
Певô си љубав чисту и невину,
мада си у њој само тугу знао!

Ја сам у срцу подстицала твоме
божански огањ, који душу грије –
венац те зато није украшавô,
ал' те ни подсмех колебао није.

Тирани нису твоје хвале чули,
а сатрапима си пљунуо у лице,
спокојан буди ако самрт хтедне
на лири твојој да покида жице.

Дух твоје драге међ' звездама горе,
кад оставите прах свој у долини,
са духом твојим стопиће се благо,
ко један уздах, као звук једини."

(1887)

Опширније...

Војислав Илић – ДУХ ПРОШЛОСТИ

Са старих руина, кад поноћ царује свуди,
Диже се прошлости дух. Озарен буктињом славе,
Он тајом жуди, ил' кроз ноћ суморно блуди,
Кô бледи призрак умрлих снова и јаве...

И тихом песмом, и благим небеским гласом,
Он с тугом буди прошлости давно време;
И смерне звезде трепере чудним красом,
Док песма тоне у бескраје неме...

Све стрепи, слуша... И пастир иза сна се буди,
Па сву ноћ прати суморне ове гласе,
И залуд одзив чека - већ плава зорица руди,
И бледа кандила ноћи на плавом небу се гасе...

1882.

Опширније...

Светолик Станковић – СРБИЈО

Србијо наша несрећна и све мања,
Чије грехове, негрешна, испашташ?
Чије те клетве сустопице прате?
Зашто ти убише небо, ранише земљу?

Србијо! Зашто се недостојна деца одбише
Од твојих милостивих и светих груди?
Полакомише се за лажним, туђинским
Препуним отрвова, жучи, лажи и мржње

Непрестано, дању и ноћу, бљују их на тебе
Заблудела деца твоја пљују вазда и грозно
На млеко којим си их задојила, на хлеб твој
Кукавно се сагињући пред злом свеколиким

Не бојим се ала и врана слетелих са стране
Брину ме твоји све црњи гавранови гладни
Лешинари који ти утробу немилице кидају
Наслађују се твојим мукама и несрећама

Ликују над твојим боловима и поразима
Преко тебе распете, жуде за својом срећом

Опширније...

Светолик Станковић – ВЕТАР У НОЋИ

Кроз отворен прозор
У собу нахрупи небо
Црни хлеб на столу
Смех празних зидова

Гугутке на липама
Посејале измет по колима
Ситни гњецави метеори
Залутали са зелених
Галаксија лишћа у априлу

Издалека, позив пријатеља
Најновије вести из лудила
Приспелог из васионе
Силама бескрајним, незнаним

Ни почетка, свих почетака
Мегаполиси кључају као
Казани на дну пакла
За грешнике!
За људски род!

Каква божанствена музика
У завијању ветра кроз ноћ

Опширније...

Светолик Станковић – ТРАГ

У шетњи поред реке
Сретох сунце давнога лета.
Није ме препознало.
Угледах лице бола,
Док прелази улицу.
Маше ми, препознало ме.
Насмејано небо жали се
Отежалом септембру,
Што не умем да насликам
Све његове валере.
Распевана шева у високом узлету,
Жури да објасни,
Моје слепило за боје,
Мирне јесени пожутеле
Од давних успомена.
Живот!
То је само краткотрајни
Траг метеора на ведром небу

Опширније...

Светолик Станковић – ОТВОРЕН ПРОЗОР

Кроз отворен прозор
Небо нахрупи у собу
Црни хлеб на столу
Смех празних зидова

Гугутке на липама
Посејале део себе
По паркираним колима
Ситни гњецави метеори

Попадали са зелених
Галаксија лишћа у априлу

Издалека позив пријатеља
Најављује вести из лудила
Приспелог из васионе
Силама бескрајним, злим

Ни почетка, свих почетака
Мегаполиси кључају усијани
Врелији од казана у паклу
У њима грешници, људски род

Каква божанствена музика
"У завијању јесењег ветра"
Несрећна добричина Пушкин
Промиче поред отвореног прозора

Опширније...

Светолик Станковић – МОЈА СРБИЈА

Моја Србија, то су она снена јутра давних лета
Кад мајка доноси пуно крило јабука, петровача.
Моја Србија, то је јутарња роса на цвећу и трави
По којој газимо босим ногама, радосни, насмејани.

Моја Србија, то су расцветале трешње и перуника
Оштри звон мотике о стврднуту земљу, хранитељку.
Моја Србија, то су снопови жита око стожера на гумну
Тешки волови који газе по њима, почињње вршидба.

Моја Србија, то је хлеб наш насушни од новога жита
Рукама жуљевитим створен, знојем и сузама умешен.
Моја Србија, то је мирис старе школе и штампарске боје
У јесен пуну књига, сунца, дугих сенки и дарова земље.

Моја Србија, то су учитељи, млади, лепи и несрећни
Прогоњени од друга из среза, којем су се замерили.
Подсмевали се његовим шупљим фразама и паролама
У времену кад се паролама није смело подсмевати.

Моја Србија, то је млада комшиница природна лепота,
Украс и понос нашега краја, лепша од језера и планина.
Моја Србија, то је звоњава са цркве, уочи Ивањдана,
Биљобера, пуног звонкога смеха девојака и младих жена.

Моја Србија, то су плави виногради отежали од грожђа
И орао што слободно кружи далеко на високом небу.
Моја Србија, то је тихо гргољави поток између брегова,
Са којег пијем воду, расхлађујем се и сањам далеке снове.

Моја Србија, то је умилни звук меденице у предвечерје,
Мужа оваца и крава, снажни млазеви топлога млека.
Моја Србија, то је порезник који изводи краву из штале
Због неплаћеног пореза, и плач мајке поред огњишта.

Моја Србија, то су псовке оца упућене држави која узима
Сељаку хранитељку, узданицу и ортаку на њиви, у шуми.
Моја Србија, то су приче стараца о минулим временима
Ратовима, страдањима и смрти која нас стално походи.

Моја је Србија гробље њених најоданијих синова и кћери
Њихове су кости вредније од свакога злата, сваке руде.
Моја Србија је нећу, не пристајем да ме гази олош свака,
Никада није посегнула за туђим, никада није тлачила.

Ви, који бисте да ми промените свест, да ми избришете
Историју, традицију, баците под ваше охоле чизметине
Моју веру православну, отмете храмове и светог Саву
Залуду вам посао. Не постоји таква Србија. Неће је бити…

Опширније...

Светолик Станковић – СПАВАЧИ

Мојој генерацији

Спавали смо, а да то нисмо ни знали.
Сањали смо лажне снове, приморани.
Неки међу нама будише се понекад,
Поново смо их брзо успављивали.

Уместо пилула за спавање имали смо
Новине, радио и телевизју, са музиком.
И дуге, дуге дискусије плаћених лажова.
Нисмо штедели громке аплаузе, у хору.

Пробуђени заспаше дубоком омамом.
Многи се никада више не пробудише.
На радост стражара што бдију у ноћи,
Над нашим сновима, да буду ружичасти.

Дође време буђења, пуно мамурлука.
Месец бејаше пао иза далеких гора.
Сунце је каснило, залутало на свом путу.
Око нас хаос спавача, уснулих давно.

Бујице са гора и планина пожурише,
Да наше Аугијеве штале доведу у ред.
Ветрови са далеких мора успротивише се.
Злогука птица у ноћи певаше, “касно је, касно”.

Опширније...

Светолик Станковић – ТЕРОР РЕЧИ

Речи су им празне као јесења трулеж.
Зазвоне накратко у празним главама.
Као звон меденице на овну предводнику.
Осећам, нису њихове, туђе су то речи.

Хтели би да им верујемо без поговора,
Да су настале дубоко у њима, укорењене.
Играју се непрестано овешталим темама,
Пресипају из шупљег у празно, и све тако,

Из дана у дан, из године у годину, краду.
Наше време, оно мало сунца и снова у нама.
Клизе нам животи као песак међу прстима,
Сиво, суморно, бесплодно, са страховима.

Хоћу да побегнем од безхлебног млива речи,
Не дају ми, бацају ми га у очи чим се пробудим.
Уместо доручка нуде ми своје бајате пелин приче,
За ручак и вечеру на трпези исте су им ђаконије.

Из недођије пусте, издалека, засипају слапови
Лажи, превара, горких и тупих као дрвени маљ.
Без срца и ума, болесне подсвести, трују нас.
Речима нам опустошише душе, убише радости.

Укинуше нам право на осмех. Убише нам наду.
"Србима нећемо дозволити да се смеју".
Злочин над злочинима, остаде без сваке казне.
Смерно призивамо Бога, пред безбожницима.

Земља се невољно њише на небеском путу,
Далеке звезде очијукају са пијаним песницима.
Речи, несувисле и празне, речи тупе и лажне,
Спремају други потоп, без наде на барку и Ноја.

Опширније...

Светолик Станковић – БОРА

Бори Здравковићу

На вечерњем небу изнад уснулог града
Блистава, сјаји једна звезда више
Ваздигао се песник високо, до вечности
Добричина, душа мека, људина
Шта да вам кажем, нема збора
Није више таквих кô што бејаше
Професор, поета, Здравковић Бора
Улице града остадоше тужније
Не мери их лаганим ходом боем
Стихотворац златастих јесени
За које мисли да нису његове
Осамљен, бременит временом
Шапуће нујно, "Туђе су то јесени"
Што тако мучно самују у мени
Кафане су празније и немуште
Без његових мудрих досетки
Казаних уз горку резигнацију
Над чашом пунијом чемера него пића
Ми, који учисмо од њега поезију
И како се испијају чаше горчине
Остадосма само бедни аматери
У тешком првом, и другом занату
Далеко иза њега, нема више збора
Један, јединствен и недостижан
Бејаше и остаде, боем и људина
Тихи човек, узор песник, Здравковић Бора.

Опширније...

Светолик Станковић – QUO VADIS СВЕТЕ

Милету Ристовићу, песнику и математичару

Са свих страна тупо звуче празне речи
Излегле се црне птице из празних глава
Залутала на свом путу, разбољена јечи
Планета наша, са висока, лепа и плава

Гује, акрепи, гмазови и аждахе стоглаве
Дању, ноћу, годинама сустопице је прате
Таласи усудни стреме да нас све поплаве
Поразе своје Годзиле би да опет наплате

Свијет је овај без кормирала, брод лудака
Мудраци се склонили, у страху заћутали
Збогом, збогом, виче разум и памет свака
Ништавни духом на погрешна места залутали

Шупље фразе, опсене, и труле неслане лажи
Запљускују свет у свакоме трену, са вих страна
Устукнуо разум, овде нема више шта да тражи
Пред терором лажи из новина и те-ве екрана

Давос елита, све под собом чизметином хара
Издвојена изнад људи, не признаје чак ни Бога
Изгубила меру, остала без људскога кантара
Граби немилице све за себе, ништа за другога

Без морала и стида, лишени свакога срама
Ваљају се у густоме блату свога неморала
Изгубили компас, свет им је слика без рама
Људи им мање вредни од шкољки и корала

Гојазни од злочна и грехова, пуни скандала
Не виде, не чују и не хају за глас што се диже
Хуче улице, огромне реке у пролеће надошле
Са дна, свакога часа све крвавији талас стиже

Снажан, одлучан да све пред собом збрише
Враћа вам слике за које мишљасте да су прошле
Дајте ваздуха, под вашом се чизмом тешко дише
Готова је ташта игра, кочије су низбрдицом пошле

Опширније...