logo poezija sustine»«•» «•»»«•» «•»»«•» «•»«•»Latinica «•»Ћирилица
Најлепша љубавна поезија. Великани родољубиве поезије. Описна и рефлексивна поезија. Најлепша поезија свих времена. Проза - кратке приче…
slike pesnika

Јован Јовановић Змај – КАМАТНИК

(Уз слику)

Саплетена мрежа тако вешто, кобно;
У среди жмирка једно лице злобно,
Са којег су спале човечанске црте,
Јер хладне гује по њима се врте;
Кô гладну хијену да лешином дражиш...
И од тог мораш помоћи да тражиш!
Мука ти додија па полетиш мрежи,
И у томе зверу мислиш наћи брата!
— „Имаш ли срца!“ — Он се накостреши.
„Шта ће ми срце? — Мени треба злата!“

Е сад си скучен, не знаш ни сам како.
Ал’ ове канџе не пуштају лако.
Тешко си теби у његовој власти
И свакој жртви каматничке страсти!
Јер ова авет, овај вампир бледи
Не пушта никог док га не исцеди.
Он мреже стеже, жртве му се гуше;
Њему се мили кад те несвест хвата;
Залуд га питаш: — „Та имаш ли душе?“
— „Шта ће ми душа? Мени треба злата!“

Што се већма силиш, горе ћеш се сплести.
А крајни очај куд ће те одвести?
Можда ћеш заслепит’ па учинит’ — јао!
Ох, многи је тако у грехове пао!
А његова зверска не гаси се жеђа, —
Сад ти већем дере и кожу са леђа.
Жена ти клекла пред душмана твога,
Лелечу ти деца код његових врата;
Залуд га преклињу: „Ох, имаш ли Бога!“
— „Шта ће ми Бога? — Мени треба злата!“

(1881)
slike pesnika

Бранко Радичевић – МОЈЕ СУНЦЕ

На небу ми једно сунце сјаје,
Дању сјаје, а ноћу залази,
Ти си, отац, моје друго сунце,
Које мени никад не залази.
Некада сам имô јоште једно,
Зрак је његов већ одавно седнô,
Мајци срце у груди не бије,
Тавна земља њу одавна крије,
Ти и братац, то је сада све
Штоно оста срцу мом од пре.
О, моје срце певањем се жари,
И теби мисли с тим да благодари;
О не мож' бити, не мож' никад ово,
Јер слабачко је врло пева слово.
Твоја добра, као сунца свет,
Моји певи, кâ мирисни цвет;
Сунце сјаје, сунце живот шаље,
Цветак мири, али ништа даље.

3/7. 1844.
slike pesnika

Бранко Радичевић – ПУТНИК И ТИЦА

Дивно гора листа,
Дивно сунце сија,
Дивно река чиста
Зраке му одбија.

А на реци ледној
Дивне липе стоје,
А на липи једној
Дивно тица поје.

Јоште путник туда
Ногом лаком оди,
Стазица кривуда,
Поред липе води:

„Ој тиче умилно,
Што на грани стојиш,
Окле тако силно
Срце мени својиш?

Да ли одозгоре
С неба амо дође,
Да ли мимо дворе
Моје миле прође?

Ваљда моју милу
Виде превесела,
Па би мени силу
Говорити тела,

Али не знаш, мила,
Шта пре од милоте,
Јер си тако сила
Видела красоте.

Ти јој лице бело
Виде и румено,
И још вито тело
И то око њено.

Очи јој вељау
Да менека чека,
И да је у страу
За мене далека.

И сузе је лило
Драго у самоћи:
„О ти вишња сило,
Кад ћеш ми помоћи!“

Тако путник туди
Тици малој збори,
По млади му груди
Силан пламен гори,

Пламен, пламен свети —
Путник сузе рони,
Тици да полети
Пламен њега гони.

Скочи лаком ногом,
А тичица прну,
„Збогом, тицо, збогом!“
Он се стази врну.

„Стазо вита, нес' ме
Преко они гора,
Па сретна однес' ме
Сред милога двора.

Нес' ме драгу моме
Да више не тужи,
Да сузно за мноме
Лица свог не ружи.“

(1843, 21. нов.)
slike pesnika

Бранко Радичевић – МИНИ КАРАЏИЋ

(у споменицу)

Певам дању, певам ноћу,
Певам, селе, што год хоћу;
И што хоћу, то и могу,
Само једно још не могу:
Да запевам гласовито,
Гласовито, силовито,
Да те дигнем са земљице,
Да те метнем међ' звездице.
Кад си звезда, селе моја,
Да си међу звездицама,
Међу својим, селе моја,
Милим сестрицама.


slike pesnika

Бранко Радичевић – ПУТНИК НА УРАНКУ

Tама долом, тама гором,
Наоколо све почива,
Само вода са жубором
Са камена што се слива,

Само што се кашто петли,
Само клепка што се чује,
Само с' онде малко светли,
Јер се данак приближује.

Бела зора већ је туна,
Јоште путник један — глај!
Поред стене, поред жбуна
На врлетни стиже крај.

Како стиже, сунце грану,
Светли с' гора и долина,
А путнику душа плану,
Па закликта од милина:

„Ој сунашце што разгониш
Пусте ноћи силне таме,
Ој ти небо штоно рониш
Росне своје сузе на ме,

Ој ти горо штоно гајиш
Миле песме, миле тице,
Ој ливадо што се сјајиш
Пуна росе и травице —

Доло, стадо, јањци драги,
Вруло, цвеће мирисаво,
Мили ветре, ветре благи,
Ој изворе, здраво, здраво!

Здраво и ти, момо, туди,
Да дивна си, селе пуста,
Оди амо, од' на груди,
Да т' пољуби браца уста.“

(1843, нов.)
slike pesnika

Бранко Радичевић – МОЛИТВА

Mесец јасни, звезда јато,
И сунашце умиљато,
Зору што нам небо шара,
А и муњу што га пара,
И ту силну грома буку,
И олује страшну фуку
Ти сатвори, вељи Боже,
Ко овако јоште може!

Цвеће љупко и долину,
Стадо, врело и планину,
Тију реку, силно море,
И под небом орла горе,
И над орлом шарну дугу,
И славуја у том лугу,
И још његов глас умилни
Ти сатвори, Боже силни.

Осим другог овде свега
Мене створи из ничега,
Дуом својим ти подуну,
У менека душу суну;

Па ми, Боже, јоште таде
И у душу нешто даде,
Та и моја песма ова,
И њу мени ти дарова.

Фала, Боже, на дар ови,
О помози, благосови,
Да ми како с права пута
Душа млада не залута!
(1844, на Ускрс)

slike pesnika

Бранко Радичевић – ДРАГИ

Петли поју, ето зоре,
Збогом, драга, ја одлазим,
Туђе доле, туђе горе
Ваља мени да полазим,
Та за лето, за читаво
Одо, злато, остај здраво!

„О мани се туђа света,
Код куће је, веруј, боље,
Ман' се, драги, пута клета,
Ман' се зноја и невоље,
Ох кад сунце летно плане,
Оће јунак да сустане.“

Гором ладни ветри пире,
Па знојаво ладе чело,
Из камена вода вире,
Ладна вода крепи тело,
А кад легнем, густе гране
Од сунчане јаре бране.

„Но кад вијар страшно дуне,
Небом тресну плаи громи,
Кад из неба киша груне,
Врело надме, мост поломи,
Нигде стана, вода свуда,
Куд ћеш онда, драги, куда?“

Нека пљуска, нека воде,
Нека грома и ветрине,
Гора има красне згоде,
Има стене и пећине,
Ту ћу, мила, да се скријем,
Па олуји да се смијем.

„Ал' тек што ти нога крочи
Да униђе у пећину,
Ал' на сусрет звер ти скочи,
Гладна зверка на те зину,
Немој, драги, немој ићи,
Лоша коб те може стићи.“

Прођи ме се, тако т' Бога,
Сунце моје, душо мила,
Док је мене мача мога,
Младе крвце док по жила,
У пакô би јунак сишô
Па весео ван изишô.

„Но кад прође летни пламен,
Мраз кад земљу стегне љути,
Пуца дрво, пуца камен,
Кад западну пусти пути,
Када страшни нагну смети,
Чим ћеш њима одолети?“

Док је срца веселога,
Док је зеке виловита,
Док је Бога силенога
Што се громом амо ита,
Залуду се смете сили,
Кад ће Боже да закрили.

„Дакле иде сунце моје,
Оће дакле да се скрије,
Гледни, драги, злато своје
Гледни срце како бије,
О моме могу ми т' отети,
Ја ћу дане своје клети.“

Красни мома има доста,
Кô ти нигде и никада,
Код тебе ми срце оста,
Зато с' прођи свега јада,
Збогом, драга, руку на,
Верна буди кâно ја.

Оде лето и омара,
Лишће жути, пада магла,
Север душе, лист обара,
Већ и зима силно нагла.

Ал' и зима оде љута,
Смеју с' доли и планине,
А наш путник јоште лута
Тамо, амо по туђине.

„Ој стазице, кад ћеш витка
Да се дома мени винеш,
Ој сунашце мога житка,
Кад ћеш опет да ми синеш!“

Тако путник тужи, поје,
Па горицом даље ити,
Ал' крај пута двори стоје,
двори једни поносити.

Ити путник, нуто среће!
Већ да прође поред двора,
Кад ал' озго красно цвеће
Сави с' на њ'га са прозора.

Диже главу он високо
Па девојче спази тамо,
Дивно чедо милооко
Проговара: „Оди амо.“

„Секо, селе, дивна ли си,
Око твоје красно ли је,
Ал' за мене, душо, ниси,
Кад за другом срце бије.“

Ево сада годиница
Откако му не глам лица,
И нојца се веће спрема,
Њега јоште овде нема,

Низа лице роним сузе, —
Да л' га, Боже, себи узе?
Да ли њега жеца љута
Сред врелога згуби пута?

Еда ли га валовита
Бурна вода де занела?
Еда ли је громовита
Удрила га дегод стрела?

Да ли су ми де сметови
Драго моје завејали?
Да ли су му де зверови
Младо тело покидали?

Бело грло штоно грли,
Бело лице штоно љуби,
Све су можда, све потрли,
А са своји страшни зуби.

Али можда здрав он ода,
Можда другу сада вода,
Сузе моје, тешке сузе,
Драги другу можда узе!

Сузе моје, вељи јаде,
Другу грли драги саде,
Другу стиска он на груди,
А ја сама, сама туди!

Усред мора гле врлетак,
Онде самцит један цветак,
Наоколо морске пене,
Нема друга, па он вене.

Тако и ја друга свога
Немам овде миленога,
Тако и ја тужим, венем,
Па да завек скоро тренем.

Ал' каки се пра то диже,
Каки коњик пред двор стиже?
С коња сјаа — шкрипе врата —
Помоз' Боже, ето злата!

(1843, 25. дек.)
slike pesnika

Бранко Радичевић – РАНЕ

I
Мајка преде танку жицу,
А синчић пред њоме
Седи мали, држи тицу
Па се игра њоме.

„Гледај крило, мајко мила,
Гле шарени реп!
Како га је раширила!
О како је леп!“

Рече дете, па упусти,
Утече му тица лепа,
А мачка се за њом спусти
Па је за врат јадну шчепа.

„Јао мамо, удави је,
Однесе ми тицу, јао!
Не дај, мамо, да поије,
Не дај, мамо, јао, јао!“

Ето лежи несретница,
Баш ни трага од живота:
„Моја тица, моја тица!
О сирота, о сирота!“

Дете тужно закопава
Тицу своју под земљицу,
Па са њоме затрпава
И сву своју бољетицу.

II
Дан све данка, светац свеца,
А недеља недељицу,
Месец гони све месеца,
А година годиницу.

Године су нагариле
Мрком дете наусницом,
И слабачко осилиле
Снажним плећем И мишицом,

Ал' је дивно нарастао
Кô да ниче у борику,
И девојче још нашао,
Белу вилу у облику.

Он је грли млађан жарко,
Он је стиска уза себе:
„Мила моја, сунце јарко,
Благо мени поред тебе!“

Ал' му ево боно паде
Уједанпут чедо красно,
Боно паде, не устаде —
Зађе њему сунце јасно.

Ала јадан чупа косе,
Грува своје младе груди,
Ветри вапај његов носе,
Оће скоро да полуди.

Тужан иде он на гроба
Де почива њему мила,
Сваки данак дуго доба
Сузā онде лије сила.

Али није све до гроба
Око суза пролевало,
Јер и њи је благо доба
Једанпута убрисало.

III
Опет гоне данци дане,
И године годинице,
Беле њему косе вране,
Бразде њему глатко лице.

Ал' опет је превесело
Вавек њему чарно око,
Опет носи ведро чело
Као младић он високо:

Та он има красна сина,
Па га гледа пун радости
Па се сећа сви милина
Што имаде у младости.

Ал' једанпут данак свану,
А он сина нађе ладна:
„Па зар и ту грдну рану,
Мога јада смрти гладна!“

Вели јад је њега стискô,
Замути се њему око,
Главу носи од сад ниско
Рањен' отац предубоко.

Тешку ову бољетицу
Није јадан преболео,
У ледну је њу гробницу
Са собоме он однео.

(1844, 12. дек.)
slike pesnika

Бранко Радичевић – ВРАГОЛИЈЕ

Момак иде враголан,
По гори се шири,
Леп је кâно лепи дан
Што кроз гору вири.

А са горе крај потока
Стазица се дала,
Једна мома милоока
Ту је рубље прала.

Ал' кад смотри враголана,
Повикала сека:
"Ој стазице, ој танана,
Донес' га менека!"

Викну мома, па ти брже
За жбун један зађе,
А момак се чисто трже
И чудо га снађе:

"Јао мене, и до сада
Шета ја по горе,
Али не чу још никада
Да славуји зборе."

Тако рече момак туна,
Па с' млађан зауја
Да он види иза жбуна
Тог чудног славуја.

Ал' и мома из заседе
Поскочила ома —
Бежи, селе — ето беде —
Бежи мајци дома!

Бежи мома, ману рубље,
Бежи л' дому своме?
Све у гору бежи дубље,
А момак за њоме.

Бежи мома, до колена
Ноне јој се беле,
Беле ноне до колена
Момка су занеле:

"Та да имаш крило лако
Да прнеш облаку,
Не би мене, чедо, јако
Утекла јунаку."

Па се млађан за њом стисну,
Довати је саде;
"Јао мене!" она врисну
Па под липу паде.

О да чудна ваљушкања
По зеленој трави,
О да чудна љуљушкања,
Да т' подиђу мрави!

Лаки ветрић осмену се,
Листак лиска дирну,
Бели данак покрену се
Па кроз липу вирну.

Липа брсне гране шири,
Шапће дану сјајну:
Вири, дане сјајни, вири,
Али чувај тајну.

(1843, 6. дек.)
slike pesnika

Бранко Радичевић – РИБАРЧЕТА САН

Облак небо не покрива,
Река с' бистра плави,
А рибарче у чуну снива
Јасно кô на јави.

Он је бац'јо удичицу,
Рибицу је стекô,
Метô ју на жеравицу,
Па је тако пекô.

„Жеравицо, де се труди,
Немој тако споро.“
Рибица му веће руди,
Готова је скоро.

Красно мирис од ње веје,
Већ му је печена;
Срце му с' у груди смеје.
„Амо ти милена.“

„Доле сад ћемо ми сести,
Ал' ће да се слади!
Морô би те, рибо, јести,
Мада немам глади.“

Веће руку с рибом диже,
Да принесе к усти,
Прском вода у чун стиже —
Оде санак пусти!
slike pesnika

Бранко Радичевић – ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ

Кад сам синоћ овде била
И водице заитила,
Дође момче црна ока
На коњицу лака скока,
Поздрави ме, зборит оде:
"Дајде, селе, мало воде!"
Ове речи — слатке стреле —
Минуше ми груди беле,
Скочи млада, њему стиго,
Диго крчаг, руку диго,
Рука дркта — крчаг доле —
Оде на две — на три поле.
Још од њега леже црепи,
Али де је онај лепи?
Кад би сада опет дошô,
Ма и овај други прошô!

(1843, јул)
slike pesnika

Федерико Гарсија Лорка – ПЕСМА ДАНУ КОЈИ ОДЛАЗИ

Како ми је тешко
да те пустим да одеш, дане!
Одлазиш пун мене
а кад се враћаш, не познајеш ме.
Како ми је тешко
оставити на твојим грудима
могућа остварења
немогућих минута.

У предвечерје
Персеј ти кује окове.
Ти бежиш на брег
рањавајући ноге.
Не могу те привући више
ни моје тело, ни мој плач,
ни реке крај којих сниваш
свој златни поподневни сан.

Са истока на запад
носим твоју округлу светлост.
Твоју велику светлост што држи
моју душу у непрекидној напетости.
Са истока на запад…
Како ми је тешко да те носим
са твојим птицама
и твојим рукама од ветра!
slike pesnika

Владислав Петковић Дис – МИ ЧЕКАМО ЦАРА

Понели смо у рат своја срца мушка,
Сузе седе косе, загрљај девојке,
Осмех деце своје и сан што их љушка,
И веру у Бога, пушке и тробојке.

Знајућ ко нас зове, и зашта, и куда,
Научисмо брзо како да се гине:
Из борбе у борбу, са победом свуда,
Ми смо нашли земље старе царевине.

Обишли смо места световна и света,
Развалине славе, изворе јаука
И домове, камо страх једино цвета;
С буктињом слободе прогнасмо баука.

Загрлисмо Србе с Косова и Скопља,
Велеса, Прилепа, Битоља и Дебра;
Оживесмо прошлост, мачеве и копља,
И круне и митре и побожног себра.

Дан божији опет земљу плача виде.
Ал' нам дође жао те гробнице мрака,
Те судбине, с које полумесец иде,
Што ће сад друмови пожелет Турака.

И пођосмо даље, у крајеве нове,
Кроз дубодолине и висове гора,
Да наше орлове и наше топове
Пренесемо смело до сињега мора.

Ал' кад освојисмо обалу Јадрана,
С ужасом нам трубе знак повратка даше:
И ми остависмо крв из својих рана,
И наше заклетве, и гробове наше.

И гле! сви гробови испратише живе!
Њина мртва уста још су могла рећи:
“Ми чекамо цара крај пучине сиве,
Да би могли мирно тада у гроб лећи.”
slike pesnika

Војислав Илић – У ТЕШКОМ ЧАСУ

У тешком часу болести и туге
ја бацам поглед у минуло доба,
и питам савест: је ли мирна она
пред вечним мраком отворена гроба?

Могући пламен племенитих страсти
коме је богу на жртвеник дала?
Је л' жива вера, је ли пала нада
у мору људских клевета и зала?

А савест мени: "Не плашим се смрти,
ја мирно идем у пределе мрака:
жива је вера у општега оца,
и нада моја силна је и јака.

За љубав мира ближњих око тебе,
мирна и строга, из твојих сам груди
небеску твоју љубав одагнала,
не траЖећ хвале од ближњих, од људи.

Убијен тугом кад си готов био
проклети вољу промисла и моју,
ја сам мудрошћу окрепити знала
за нове жртве болну душу твоју.

И ти си онда, сузом обливене,
љубави рајској своје жице дао...
Певô си љубав чисту и невину,
мада си у њој само тугу знао!

Ја сам у срцу подстицала твоме
божански огањ, који душу грије –
венац те зато није украшавô,
ал' те ни подсмех колебао није.

Тирани нису твоје хвале чули,
а сатрапима си пљунуо у лице,
спокојан буди ако самрт хтедне
на лири твојој да покида жице.

Дух твоје драге међ' звездама горе,
кад оставите прах свој у долини,
са духом твојим стопиће се благо,
ко један уздах, као звук једини."

(1887)
slike pesnika

Војислав Илић – ДУХ ПРОШЛОСТИ

Са старих руина, кад поноћ царује свуди,
Диже се прошлости дух. Озарен буктињом славе,
Он тајом жуди, ил' кроз ноћ суморно блуди,
Кô бледи призрак умрлих снова и јаве...

И тихом песмом, и благим небеским гласом,
Он с тугом буди прошлости давно време;
И смерне звезде трепере чудним красом,
Док песма тоне у бескраје неме...

Све стрепи, слуша... И пастир иза сна се буди,
Па сву ноћ прати суморне ове гласе,
И залуд одзив чека - већ плава зорица руди,
И бледа кандила ноћи на плавом небу се гасе...

1882.
slike pesnika

Светолик Станковић – СРБИЈО

Србијо наша несрећна и све мања,
Чије грехове, негрешна, испашташ?
Чије те клетве сустопице прате?
Зашто ти убише небо, ранише земљу?

Србијо! Зашто се недостојна деца одбише
Од твојих милостивих и светих груди?
Полакомише се за лажним, туђинским
Препуним отрвова, жучи, лажи и мржње

Непрестано, дању и ноћу, бљују их на тебе
Заблудела деца твоја пљују вазда и грозно
На млеко којим си их задојила, на хлеб твој
Кукавно се сагињући пред злом свеколиким

Не бојим се ала и врана слетелих са стране
Брину ме твоји све црњи гавранови гладни
Лешинари који ти утробу немилице кидају
Наслађују се твојим мукама и несрећама

Ликују над твојим боловима и поразима
Преко тебе распете, жуде за својом срећом
slike pesnika

Светолик Станковић – ВЕТАР У НОЋИ

Кроз отворен прозор
У собу нахрупи небо
Црни хлеб на столу
Смех празних зидова

Гугутке на липама
Посејале измет по колима
Ситни гњецави метеори
Залутали са зелених
Галаксија лишћа у априлу

Издалека, позив пријатеља
Најновије вести из лудила
Приспелог из васионе
Силама бескрајним, незнаним

Ни почетка, свих почетака
Мегаполиси кључају као
Казани на дну пакла
За грешнике!
За људски род!

Каква божанствена музика
У завијању ветра кроз ноћ
slike pesnika

Светолик Станковић – ТРАГ

У шетњи поред реке
Сретох сунце давнога лета.
Није ме препознало.
Угледах лице бола,
Док прелази улицу.
Маше ми, препознало ме.
Насмејано небо жали се
Отежалом септембру,
Што не умем да насликам
Све његове валере.
Распевана шева у високом узлету,
Жури да објасни,
Моје слепило за боје,
Мирне јесени пожутеле
Од давних успомена.
Живот!
То је само краткотрајни
Траг метеора на ведром небу
slike pesnika

Светолик Станковић – ОТВОРЕН ПРОЗОР

Кроз отворен прозор
Небо нахрупи у собу
Црни хлеб на столу
Смех празних зидова

Гугутке на липама
Посејале део себе
По паркираним колима
Ситни гњецави метеори

Попадали са зелених
Галаксија лишћа у априлу

Издалека позив пријатеља
Најављује вести из лудила
Приспелог из васионе
Силама бескрајним, злим

Ни почетка, свих почетака
Мегаполиси кључају усијани
Врелији од казана у паклу
У њима грешници, људски род

Каква божанствена музика
"У завијању јесењег ветра"
Несрећна добричина Пушкин
Промиче поред отвореног прозора
slike pesnika

Светолик Станковић – МОЈА СРБИЈА

Моја Србија, то су она снена јутра давних лета
Кад мајка доноси пуно крило јабука, петровача.
Моја Србија, то је јутарња роса на цвећу и трави
По којој газимо босим ногама, радосни, насмејани.

Моја Србија, то су расцветале трешње и перуника
Оштри звон мотике о стврднуту земљу, хранитељку.
Моја Србија, то су снопови жита око стожера на гумну
Тешки волови који газе по њима, почињње вршидба.

Моја Србија, то је хлеб наш насушни од новога жита
Рукама жуљевитим створен, знојем и сузама умешен.
Моја Србија, то је мирис старе школе и штампарске боје
У јесен пуну књига, сунца, дугих сенки и дарова земље.

Моја Србија, то су учитељи, млади, лепи и несрећни
Прогоњени од друга из среза, којем су се замерили.
Подсмевали се његовим шупљим фразама и паролама
У времену кад се паролама није смело подсмевати.

Моја Србија, то је млада комшиница природна лепота,
Украс и понос нашега краја, лепша од језера и планина.
Моја Србија, то је звоњава са цркве, уочи Ивањдана,
Биљобера, пуног звонкога смеха девојака и младих жена.

Моја Србија, то су плави виногради отежали од грожђа
И орао што слободно кружи далеко на високом небу.
Моја Србија, то је тихо гргољави поток између брегова,
Са којег пијем воду, расхлађујем се и сањам далеке снове.

Моја Србија, то је умилни звук меденице у предвечерје,
Мужа оваца и крава, снажни млазеви топлога млека.
Моја Србија, то је порезник који изводи краву из штале
Због неплаћеног пореза, и плач мајке поред огњишта.

Моја Србија, то су псовке оца упућене држави која узима
Сељаку хранитељку, узданицу и ортаку на њиви, у шуми.
Моја Србија, то су приче стараца о минулим временима
Ратовима, страдањима и смрти која нас стално походи.

Моја је Србија гробље њених најоданијих синова и кћери
Њихове су кости вредније од свакога злата, сваке руде.
Моја Србија је нећу, не пристајем да ме гази олош свака,
Никада није посегнула за туђим, никада није тлачила.

Ви, који бисте да ми промените свест, да ми избришете
Историју, традицију, баците под ваше охоле чизметине
Моју веру православну, отмете храмове и светог Саву
Залуду вам посао. Не постоји таква Србија. Неће је бити…
slike pesnika

Светолик Станковић – СПАВАЧИ

Мојој генерацији

Спавали смо, а да то нисмо ни знали.
Сањали смо лажне снове, приморани.
Неки међу нама будише се понекад,
Поново смо их брзо успављивали.

Уместо пилула за спавање имали смо
Новине, радио и телевизју, са музиком.
И дуге, дуге дискусије плаћених лажова.
Нисмо штедели громке аплаузе, у хору.

Пробуђени заспаше дубоком омамом.
Многи се никада више не пробудише.
На радост стражара што бдију у ноћи,
Над нашим сновима, да буду ружичасти.

Дође време буђења, пуно мамурлука.
Месец бејаше пао иза далеких гора.
Сунце је каснило, залутало на свом путу.
Око нас хаос спавача, уснулих давно.

Бујице са гора и планина пожурише,
Да наше Аугијеве штале доведу у ред.
Ветрови са далеких мора успротивише се.
Злогука птица у ноћи певаше, “касно је, касно”.
slike pesnika

Светолик Станковић – ТЕРОР РЕЧИ

Речи су им празне као јесења трулеж.
Зазвоне накратко у празним главама.
Као звон меденице на овну предводнику.
Осећам, нису њихове, туђе су то речи.

Хтели би да им верујемо без поговора,
Да су настале дубоко у њима, укорењене.
Играју се непрестано овешталим темама,
Пресипају из шупљег у празно, и све тако,

Из дана у дан, из године у годину, краду.
Наше време, оно мало сунца и снова у нама.
Клизе нам животи као песак међу прстима,
Сиво, суморно, бесплодно, са страховима.

Хоћу да побегнем од безхлебног млива речи,
Не дају ми, бацају ми га у очи чим се пробудим.
Уместо доручка нуде ми своје бајате пелин приче,
За ручак и вечеру на трпези исте су им ђаконије.

Из недођије пусте, издалека, засипају слапови
Лажи, превара, горких и тупих као дрвени маљ.
Без срца и ума, болесне подсвести, трују нас.
Речима нам опустошише душе, убише радости.

Укинуше нам право на осмех. Убише нам наду.
"Србима нећемо дозволити да се смеју".
Злочин над злочинима, остаде без сваке казне.
Смерно призивамо Бога, пред безбожницима.

Земља се невољно њише на небеском путу,
Далеке звезде очијукају са пијаним песницима.
Речи, несувисле и празне, речи тупе и лажне,
Спремају други потоп, без наде на барку и Ноја.
slike pesnika

Светолик Станковић – БОРА

Бори Здравковићу

На вечерњем небу изнад уснулог града
Блистава, сјаји једна звезда више
Ваздигао се песник високо, до вечности
Добричина, душа мека, људина
Шта да вам кажем, нема збора
Није више таквих кô што бејаше
Професор, поета, Здравковић Бора
Улице града остадоше тужније
Не мери их лаганим ходом боем
Стихотворац златастих јесени
За које мисли да нису његове
Осамљен, бременит временом
Шапуће нујно, "Туђе су то јесени"
Што тако мучно самују у мени
Кафане су празније и немуште
Без његових мудрих досетки
Казаних уз горку резигнацију
Над чашом пунијом чемера него пића
Ми, који учисмо од њега поезију
И како се испијају чаше горчине
Остадосма само бедни аматери
У тешком првом, и другом занату
Далеко иза њега, нема више збора
Један, јединствен и недостижан
Бејаше и остаде, боем и људина
Тихи човек, узор песник, Здравковић Бора.
slike pesnika

Светолик Станковић – QUO VADIS СВЕТЕ

Милету Ристовићу, песнику и математичару

Са свих страна тупо звуче празне речи
Излегле се црне птице из празних глава
Залутала на свом путу, разбољена јечи
Планета наша, са висока, лепа и плава

Гује, акрепи, гмазови и аждахе стоглаве
Дању, ноћу, годинама сустопице је прате
Таласи усудни стреме да нас све поплаве
Поразе своје Годзиле би да опет наплате

Свијет је овај без кормирала, брод лудака
Мудраци се склонили, у страху заћутали
Збогом, збогом, виче разум и памет свака
Ништавни духом на погрешна места залутали

Шупље фразе, опсене, и труле неслане лажи
Запљускују свет у свакоме трену, са вих страна
Устукнуо разум, овде нема више шта да тражи
Пред терором лажи из новина и те-ве екрана

Давос елита, све под собом чизметином хара
Издвојена изнад људи, не признаје чак ни Бога
Изгубила меру, остала без људскога кантара
Граби немилице све за себе, ништа за другога

Без морала и стида, лишени свакога срама
Ваљају се у густоме блату свога неморала
Изгубили компас, свет им је слика без рама
Људи им мање вредни од шкољки и корала

Гојазни од злочна и грехова, пуни скандала
Не виде, не чују и не хају за глас што се диже
Хуче улице, огромне реке у пролеће надошле
Са дна, свакога часа све крвавији талас стиже

Снажан, одлучан да све пред собом збрише
Враћа вам слике за које мишљасте да су прошле
Дајте ваздуха, под вашом се чизмом тешко дише
Готова је ташта игра, кочије су низбрдицом пошле
slike pesnika

Светолик Станковић – ОЈ, СРБИЈО НА МУКАМА

Видиш ли Србијо да тавориш мучне, неизвесне дане
Докле ће на тебе кидисати белосветске але и вране
Непрестано предеш приче о великој, славној прошлости
И окрећеш главу од, лажима прекривеној, стварности

Зар не видиш да се опет на високо подигоше сутерени
Са већ нам знаним знамењима, црним, жутим и црвеним
Помешани у твом лонцу помрчине, да их народ лакше свари
Пришипетље, незналице, камелеони, апсурдне чине ствари

Србијо, лажу те сви што ти се гласно куну, за спасиоце нуде
Похлепни и саможиви, ни брига их није како ће теби да буде
Прихвати своју децу, која ти све дају, одбаци лаже и пралаже
Ослони се на умне и часне који много вреде, а тако мало траже

Има ли таквих, где да их нађем, питаш се у чуду, готово без наде
Има их има, са олимпијада доносе злато, оне умне главе младе
Само напред, смогни снаге, закорачи храбро, схвати задњи је час
У њима, само у њима будућност је твоја, у њима једини је спас
slike pesnika

Светолик Станковић – ИСПОВЕСТ ЛАЗЕ КОСТИЋА

Не!
Не бејаше то љубав.
Није то била похлепа плоти,
Била је само преголема мука.
Којој су корени дубоко у нама.
Бејаше само снажни занос духа,
Којег неуки именују словом љубави.
Љубав је пожуда, страст, ил’ нешто слично,
Што човека грешног може да баци ниско.
А, ја сам волео њу, искрено и чисто.
Све што је њено, ил’ на њу само личи,
Било ми је одвећ драго, срцу блиско.
Њеним се осмехом и гласом небо дичи!
Невино, невино све било је међу нама,
Од трена сусрета нашега, првога дана,
До јутра злокобног, кад све прекри тама.

За наше гледање вечни закон не важи.
Ту страсти устукну, а плот ништа не тражи.
Но само дух, етеричност и сневања чиста,
Само лепота, занос узвишени к’о звезда блиста.
Ал’ црни ми гласи пресекоше дах, следише груди,
Обезнањен, с ума сишав, ридао сам на сав глас.
Потавне небо, замукоше птице, не миле ми се људи,
Без ње ни мене нема, ходам мртав, изгубљен вас.
Ничега нема, пустош и студ свуда су око мене
У сновима живим, на јави сним, дан ми је бескрај.
Ноћима походе ме гласови, усне и очи њене,
Гледам их невино к’о некада, не поимам крај.

Не желим стварност где ње није,
У којој се сан са јавом на смрт бије.
Нема таме, нема мрака који може да је скрије.

Како онда, тако навек, нашу тајну људи само слуте,
SANTA MARIA DELLA SALUTE!

slike pesnika

Светолик Станковић – СТРАНЦИ

Не знам када
И где смо се срели
Мој живот и ја
Рекао бих
Стари смо знанци
А све више
Један другом
Постајемо странци

Пловим кроз дубине
Сопства
На таласима Моцарта
Кроз даљине
Врелих лета
Топлих киша
Зрелог жита
Које плеше
Разигране јулске
Валцере црвених
Булки
У загрљају топлих
Ветрова

И ево, ово јутро
Са бисерјем росе
Са сањивом маглом
Понад троме Мораве
Отићи ће заувек
Куда?
Ко то може знати?

Биће још роса
Биће још магли
Али никада више
Овога јутра
Што клизи
Као зрно песка
У клепсидри

Осећам
Ја и мој живот
Иако давни знанци
Све више
Један другом
Постајемо странци
slike pesnika

Светолик Станковић

Биографија

Светолик Станковић је рођен 1945. године у селу Бабичко, недалеко од Лесковца. Живи у Лесковцу, тачније, животари од танке пензије и сталних обећања о њеном повећању. У младости је имао много илузија, у старости само обећања. Не мари, и то је нешто, са чиме се старост лакше подноси. 
Члан је Српске духовне академије, Параћин. 
Добитник је Повеље Српске духовне академије у 2018.години: ''У знак признања за значајан допринос нашој књижевности, духовности и баштини, а посебно истичемо роман ''Сидонијин поглед'' - о Исидори Секулић''.
Лауреат је највише награде,  Раваничанин, Српске духовне академије, у 2019.години: Највише признање за трајан допринос српској књижевности, духовности, култури и националној баштини - награда за животно дело.

Библиографија:
Младост Поморавља, заједничка збирка песама, издавач, Завичајни клуб студената Сневања, Брестовац, (1970)
Последња лука, збирка песама, издавач, Удружење писаца Лесковац и аутор, Лесковац,  (2003)
Залудна молитва, збирка песама, издавач, Удружење писаца Лесковац и аутор, лесковац, (2007)
Гласови и сенке из Добре Главе, роман, издавачи, Удружење писаца Лесковац, Медија центар лесковац, Фондација Николе Цветковића, Београд, Лесковац, (2013)
Последње путовање Јосифа Миљина, књига прича, издавач Пресинг Младеновац, (2016)
Сидонијин поглед, роман о Исидори Секулић, роман. Издавач Пресинг Младеновац, (2017)
Бивши људи, роман, издавач Пресинг Младеновац, (2018)
Горко-сатирична стварност у делима Драгомира С. Радовановића, есеји. Издавачи, Српска духовна академија, Параћин; Удружење књижевника Србије, Београд; подружница УКС-а Поморавског округа, Јагодина, (2019)
Сизиф између Буњина и Хесеа, роман, издавач Пресинг Младеновац, (2019)
Објављује песме и приче у часопису Помак, часопис за културу и уметност, Лесковац.
slike pesnika

Шарл Бодлер – КРВАВА ЧЕСМА

Чини ми се каткад да крв моја врца
у млазу ко чесма што ритмички грца.
Чујем је гдје с другим мрмором се лије,
ал' узалуд тражим – ране видјет није.

Кроз град тече шумно, пролазе затвара,
од плочника уз пут оточиће ствара,
својм тамним соком све створове поји,
и природу цијелу црвенилом боји.

Тражио сам често од вина варава
да за дан успава страву мога духа;
ал' вино брису вид и оштрицу слуха!

У љубави исках мелем заборава;
но љубав је за мене душек од иглица
начињен да гаси жеђ тих окрутница!

•Превео Анте Јуревић

Претходно Следеће

фб лајк дугме

Најлепша поезија свих времена. Најлепша љубавна поезија. Великани родољубиве поезије. Описна и рефлексивна поезија. Проза - кратке приче. Najlepša poezija svih vremena. Najlepša ljubavna poezija. Velikani rodoljubive poezije. Opisna i refleksivna poezija. Proza - kratke priče.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта