Дивно сунце сија,
Дивно река чиста
Зраке му одбија.
А на реци ледној
Дивне липе стоје,
А на липи једној
Дивно тица поје.
Јоште путник туда
Ногом лаком оди,
Стазица кривуда,
Поред липе води:
„Ој тиче умилно,
Што на грани стојиш,
Окле тако силно
Срце мени својиш?
Да ли одозгоре
С неба амо дође,
Да ли мимо дворе
Моје миле прође?
Ваљда моју милу
Виде превесела,
Па би мени силу
Говорити тела,
Али не знаш, мила,
Шта пре од милоте,
Јер си тако сила
Видела красоте.
Ти јој лице бело
Виде и румено,
И још вито тело
И то око њено.
Очи јој вељау
Да менека чека,
И да је у страу
За мене далека.
И сузе је лило
Драго у самоћи:
„О ти вишња сило,
Кад ћеш ми помоћи!“
Тако путник туди
Тици малој збори,
По млади му груди
Силан пламен гори,
Пламен, пламен свети —
Путник сузе рони,
Тици да полети
Пламен њега гони.
Скочи лаком ногом,
А тичица прну,
„Збогом, тицо, збогом!“
Он се стази врну.
„Стазо вита, нес' ме
Преко они гора,
Па сретна однес' ме
Сред милога двора.
Нес' ме драгу моме
Да више не тужи,
Да сузно за мноме
Лица свог не ружи.“
(1843, 21. нов.)
