Ма куд упорно да упирем зене,
Ма у што за час да утонем вешто, –
Оно је увек негде близу мене.
Када ми знанци сврате, код свих редом
Мени се чини, докле их испраћам,
Да сажаљивим мотре ме погледом.
И тад се с тежим срцем натраг враћам;
Не хотећ' каткад за главу се машим:
Образи још су свежи и румени.
Што се све више мисли своје плашим,
Да није нешто умрло у мени?
