обоје носимо као исту муку.
Зашто онда плачеш?
Дај ми боље руку
и обећај да ћеш
опет к мени доћи у немиран сан.
Уз тебе је бол мој
ко планина велик, црн и врлетан.
С тога на овом свету
поновног сусрета нашег неће бити.
О, кад би ме некад у поноћно доба
по звездама сјајним хтео поздравити.
15. фебруара 1946.
• С руског превела Љубица Несторов
