да те пустим да одеш, дане!
Одлазиш пун мене
а кад се враћаш, не познајеш ме.
Како ми је тешко
оставити на твојим грудима
могућа остварења
немогућих минута.
У предвечерје
Персеј ти кује окове.
Ти бежиш на брег
рањавајући ноге.
Не могу те привући више
ни моје тело, ни мој плач,
ни реке крај којих сниваш
свој златни поподневни сан.
Са истока на запад
носим твоју округлу светлост.
Твоју велику светлост што држи
моју душу у непрекидној напетости.
Са истока на запад…
Како ми је тешко да те носим
са твојим птицама
и твојим рукама од ветра!
