У среди жмирка једно лице злобно,
Са којег су спале човечанске црте,
Јер хладне гује по њима се врте;
Кô гладну хијену да лешином дражиш...
И од тог мораш помоћи да тражиш!
Мука ти додија па полетиш мрежи,
И у томе зверу мислиш наћи брата!
— „Имаш ли срца!“ — Он се накостреши.
„Шта ће ми срце? — Мени треба злата!“
Е сад си скучен, не знаш ни сам како.
Ал’ ове канџе не пуштају лако.
Тешко си теби у његовој власти
И свакој жртви каматничке страсти!
Јер ова авет, овај вампир бледи
Не пушта никог док га не исцеди.
Он мреже стеже, жртве му се гуше;
Њему се мили кад те несвест хвата;
Залуд га питаш: — „Та имаш ли душе?“
— „Шта ће ми душа? Мени треба злата!“
Што се већма силиш, горе ћеш се сплести.
А крајни очај куд ће те одвести?
Можда ћеш заслепит’ па учинит’ — јао!
Ох, многи је тако у грехове пао!
А његова зверска не гаси се жеђа, —
Сад ти већем дере и кожу са леђа.
Жена ти клекла пред душмана твога,
Лелечу ти деца код његових врата;
Залуд га преклињу: „Ох, имаш ли Бога!“
— „Шта ће ми Бога? — Мени треба злата!“
(1881)
