Марина Ивановна Цветајева

Њена поезија је била производ песникињине необичне личности и дисциплинованог коришћења језика. Маринина поезија није била омиљена у званичним круговима СССР, све до шесдесетих година ХХ века. Бавила се темама женске сексуалности и емоција. У своме делу је комбиновала супротстављене школе акмеизма и симболизма. Студије је завршила на познатом француском универзитету Сорбона.
Када је 31. август 1941. године извршила самоубиство, у забаченом граду, стотинама километара од Москве, Цветајева је била без пара, усамљена и готово заборављена.
Случајни „актер" трагичног самоубиства симбола трагедије руске књижевности прошлога века, био је Борис Пастернак, који јој је помагао око паковања. Док је конопцем везивао један кофер, кроз шалу је прокоментарисао како је уже толико јако да „кад би човек хтео, могао би њиме да се обеси". Касније, кад је сазнао да се Цветајева обесила баш помоћу тог конопца, дуго себи није могао да опрости непромишљену шалу.
Полиција је преузела тело, а на сахрани није било никог. Не зна се чак ни где је сахрањена.