О, божанска жељо! И ту, гдје си давно
Весеље и живот разносила собом,
Сад је пуно туге, празно, нијемо, тавно.
Са злаћаном косом и осмијехом благим
Ти другарка бјеше младости ми ране,
Кроз живот сам с тобом сањајући лутô
У мору од нада топећ' младе дане.
Ах, ја блажен бијах у мирису среће
Кад с тобом у свијету свуд гледах љепоту,
И не спазив гробље нада, које расух,
– Обумро у теби, у твоју топлоту ...
Па гдје, гдје си, сада?! Онај шум што просу
У дубини душе, који живот даде,
Зар да буде само шум духова нијемих
Којима је све прошлост?!
Ал' док још имаде
На уснама огња, зашто питат: гдје си?!
Вјечна као небо ти не мријеш нигда!
Чак далеко посље у могили мојој,
Кад и сама праха нестане ми туде:
У етеру плавом наћи ћеш ме опет,
Да ме с нова створиш, да ме опет буде.
