Речи су им празне као јесења трулеж. Зазвоне накратко у празним главама.
Као звон меденице на овну предводнику.
Осећам, нису њихове, туђе су то речи.
Хтели би да им верујемо без поговора,
Да су настале дубоко у њима, укорењене.
Играју се непрестано овешталим темама,
Пресипају из шупљег у празно, и све тако,
Из дана у дан, из године у годину, краду.
Наше време, оно мало сунца и снова у нама.
Клизе нам животи као песак међу прстима,
Сиво, суморно, бесплодно, са страховима.
Хоћу да побегнем од безхлебног млива речи,
Не дају ми, бацају ми га у очи чим се пробудим.
Уместо доручка нуде ми своје бајате пелин приче,
За ручак и вечеру на трпези исте су им ђаконије.
Из недођије пусте, издалека, засипају слапови
Лажи, превара, горких и тупих као дрвени маљ.
Без срца и ума, болесне подсвести, трују нас.
Речима нам опустошише душе, убише радости.
Укинуше нам право на осмех. Убише нам наду.
"Србима нећемо дозволити да се смеју".
Злочин над злочинима, остаде без сваке казне.
Смерно призивамо Бога, пред безбожницима.
Земља се невољно њише на небеском путу,
Далеке звезде очијукају са пијаним песницима.
Речи, несувисле и празне, речи тупе и лажне,
Спремају други потоп, без наде на барку и Ноја.
