Збогом, драга, ја одлазим,
Туђе доле, туђе горе
Ваља мени да полазим,
Та за лето, за читаво
Одо, злато, остај здраво!
„О мани се туђа света,
Код куће је, веруј, боље,
Ман' се, драги, пута клета,
Ман' се зноја и невоље,
Ох кад сунце летно плане,
Оће јунак да сустане.“
Гором ладни ветри пире,
Па знојаво ладе чело,
Из камена вода вире,
Ладна вода крепи тело,
А кад легнем, густе гране
Од сунчане јаре бране.
„Но кад вијар страшно дуне,
Небом тресну плаи громи,
Кад из неба киша груне,
Врело надме, мост поломи,
Нигде стана, вода свуда,
Куд ћеш онда, драги, куда?“
Нека пљуска, нека воде,
Нека грома и ветрине,
Гора има красне згоде,
Има стене и пећине,
Ту ћу, мила, да се скријем,
Па олуји да се смијем.
„Ал' тек што ти нога крочи
Да униђе у пећину,
Ал' на сусрет звер ти скочи,
Гладна зверка на те зину,
Немој, драги, немој ићи,
Лоша коб те може стићи.“
Прођи ме се, тако т' Бога,
Сунце моје, душо мила,
Док је мене мача мога,
Младе крвце док по жила,
У пакô би јунак сишô
Па весео ван изишô.
„Но кад прође летни пламен,
Мраз кад земљу стегне љути,
Пуца дрво, пуца камен,
Кад западну пусти пути,
Када страшни нагну смети,
Чим ћеш њима одолети?“
Док је срца веселога,
Док је зеке виловита,
Док је Бога силенога
Што се громом амо ита,
Залуду се смете сили,
Кад ће Боже да закрили.
„Дакле иде сунце моје,
Оће дакле да се скрије,
Гледни, драги, злато своје
Гледни срце како бије,
О моме могу ми т' отети,
Ја ћу дане своје клети.“
Красни мома има доста,
Кô ти нигде и никада,
Код тебе ми срце оста,
Зато с' прођи свега јада,
Збогом, драга, руку на,
Верна буди кâно ја.
Оде лето и омара,
Лишће жути, пада магла,
Север душе, лист обара,
Већ и зима силно нагла.
Ал' и зима оде љута,
Смеју с' доли и планине,
А наш путник јоште лута
Тамо, амо по туђине.
„Ој стазице, кад ћеш витка
Да се дома мени винеш,
Ој сунашце мога житка,
Кад ћеш опет да ми синеш!“
Тако путник тужи, поје,
Па горицом даље ити,
Ал' крај пута двори стоје,
двори једни поносити.
Ити путник, нуто среће!
Већ да прође поред двора,
Кад ал' озго красно цвеће
Сави с' на њ'га са прозора.
Диже главу он високо
Па девојче спази тамо,
Дивно чедо милооко
Проговара: „Оди амо.“
„Секо, селе, дивна ли си,
Око твоје красно ли је,
Ал' за мене, душо, ниси,
Кад за другом срце бије.“
Ево сада годиница
Откако му не глам лица,
И нојца се веће спрема,
Њега јоште овде нема,
Низа лице роним сузе, —
Да л' га, Боже, себи узе?
Да ли њега жеца љута
Сред врелога згуби пута?
Еда ли га валовита
Бурна вода де занела?
Еда ли је громовита
Удрила га дегод стрела?
Да ли су ми де сметови
Драго моје завејали?
Да ли су му де зверови
Младо тело покидали?
Бело грло штоно грли,
Бело лице штоно љуби,
Све су можда, све потрли,
А са своји страшни зуби.
Али можда здрав он ода,
Можда другу сада вода,
Сузе моје, тешке сузе,
Драги другу можда узе!
Сузе моје, вељи јаде,
Другу грли драги саде,
Другу стиска он на груди,
А ја сама, сама туди!
Усред мора гле врлетак,
Онде самцит један цветак,
Наоколо морске пене,
Нема друга, па он вене.
Тако и ја друга свога
Немам овде миленога,
Тако и ја тужим, венем,
Па да завек скоро тренем.
Ал' каки се пра то диже,
Каки коњик пред двор стиже?
С коња сјаа — шкрипе врата —
Помоз' Боже, ето злата!
(1843, 25. дек.)
