у бијеле груди лијепу Леонору:
драгуљ с бисерјем, сјај ружина цвијета
тај траг гдје зуби невидљиви ору.
Она, љутита, смочи у том трену
два сјајна вршка на бијелим прстима
и гњечећ њима буху престрашену
у једној казни дв’је освете има.
Издишућ, буха рече: “Јао, боли!
За ситан убод хоће ме убити!”
Ја рекох: “Бухо, тебе срећа прати;
устави дах и Леонору моли
нек пусти да је убодем гдје и ти,
и свој ћу живот за смрт твоју дати.”
