Бранко Радичевић рођен је 28. марта 1824. у Славонском Броду. Био је српски романтичарски песник. Радичевић је уз Ђуру Даничића био најоданији следбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност.
Бранко Радичевић је уз Јована Јовановића Змаја најзначајнији песник српског романтизма. Са Бранком Радичевићем су у националну књижевност први пут ушле песме са изразито лирским мотивима и расположењем. Те песме су првенствено певале о радости и лепотама младости. Ипак, већи део својих песама, као што су „Кад млидија' умрети“ или Ђачки растанак Радичевић је писао као елегије (тужне песме).
Бранко Радичевић је умро од туберкулозе 1. јула 1853. године у бечкој болници, наводно на рукама Вукове жене Ане. Савременик Лазар Захаријевић је то у својим успоменама негирао; Бранко је умро сам током ноћи. Имао је 29 година, опојан је у грчкој цркви, а сахрањен је на бечком гробљу Св. Марка.
Постхумно збирку песама је објавио његов отац 1862. године.
Радичевић је након преране смрти био донекле заборављен, а гроб му није одржаван и негован. Његов "култ" је почео да се ствара међу Србима након две деценије. Када је Стеван Поповић Вацки 1877. године покренуо српски илустровани календар "Орао", његова главна тема био је Бранко. "Чика Стева" је дакле први изнео у јавност идеју, којим би се испунио Бранков завет, да његове кости буду пренете у Карловце. Афирмацији идеје је веома допринео и песник Јован Јовановић Змај, са својом потресном песмом "Бранкова жеља", коју су пренели скоро сви српски листови. Тада је кренула велика акција скупљања прилога за пренос његових костију, о двадесетпетогодишњици смрти. Али Лаза Костић је "све покварио", објављујући свој неприлични "одговор" Змају, у песми "Права Бранкова жеља". Та песма у којој је преиначена последња воља Бранкова, је одбила Змаја, али и друге Србе поштоваоце Бранкове, да наставе активности.
Наступило је неколико година неочекиваног мука. Српска бечка омладина "Зора" је 1883. године ипак испунила песникову жељу, и пренела је његове остатке из Беча на Стражилово. Све се то догодило за кратко време и на брзину, јер је претила опасност да се током планираног пресељења Санмарковског гробља, изгуби сваки траг песников. Бечка српска омладина под председништвом Петра Деспотовића је ствар покренула у Бечу о Св. Сави 1883. године, а свечано пресељење на Стражилово, завршено је 10. јула те године.