Бранко Радичевић
рођен је 28. марта 1824. у Славонском Броду. Био је српски романтичарски
песник. Радичевић је уз Ђуру Даничића био најоданији следбеник Вукове реформе
правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност. Бранко
Радичевић је уз Јована Јовановића Змаја најзначајнији песник српског романтизма. Са Бранком Радичевићем су
у националну књижевност први пут ушле песме са изразито лирским мотивима и
расположењем. Те песме су првенствено певале о радости и лепотама младости.
Ипак, већи део својих песама, као што су „Кад млидија' умрети“ или Ђачки
растанак Радичевић је писао као елегије (тужне песме).
Најпознатије Радичевићево дело
је поема Ђачки растанак, у којој је опевао Фрушку гору, ђачке игре и
несташлуке. У песми је, такође, испољио идеју југословенства. Елегија, „Кад
млидијах (размишљах) умрети“, објављена после Радичевићеве смрти, је једна од
најлепших елегија у српској књижевности, у којој је песник предосетио блиску
смрт.
Умро је 1. јула 1853. године у
Бечу. По жељи песника сахрањен је на Стражилову, на Фрушкој Гори.
