Бранко Радичевић рођен је 28. марта 1824. у Славонском Броду. Био је српски романтичарски песник. Радичевић је уз Ђуру Даничића био најоданији следбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност. Бранко Радичевић је уз Јована Јовановића Змаја најзначајнији песник српског романтизма. Са Бранком Радичевићем су у националну књижевност први пут ушле песме са изразито лирским мотивима и расположењем. Те песме су првенствено певале о радости и лепотама младости. Ипак, већи део својих песама, као што су „Кад млидија' умрети“ или Ђачки растанак Радичевић је писао као елегије (тужне песме).
Најпознатије Радичевићево дело је поема Ђачки растанак, у којој је опевао Фрушку гору, ђачке игре и несташлуке. У песми је, такође, испољио идеју југословенства. Елегија, „Кад млидијах (размишљах) умрети“, објављена после Радичевићеве смрти, је једна од најлепших елегија у српској књижевности, у којој је песник предосетио блиску смрт.
Умро је 1. јула 1853. године у Бечу. По жељи песника сахрањен је на Стражилову, на Фрушкој Гори.
