Поредим, кад си – лепша, чари тише?
Пупољке маја страшни ветри смлате
И време лета кратко је одвише;
Понекад око неба јара руби,
А често златни лик потамни неба;
Све што је лепо лепоту и губи
Кад случај хоће ил природи треба.
Свенути неће вечно лето твоје,
Нити лепота, а и смрт се неће
Хвалити да ти покри тамом боје,
У вечност – песма – и твој лик однеће.
Док око види и док дишу људи
С песмом ће овом твој лик да се буди.
• Препевао Стеван Раичковић