
Јаков Шантић, песник, најмлађи брат Алексе Шантића. рођен је 1882. године. Немирног духа, плаховит, а уз то сањар, Јаков је провео необичан и помало пустолован живот.
После неколико разреда гимназије, он се 1900. године отиснуо с једном путујућом дружином глумаца која је гостовала у Мостару, и у току годину дана, пропутовао готово целу Србију. Ова „авантура“ је нарушила његово иначе слабо и начето здравље. После тога долази Женева, где је пријатељевао с Јованом Дучићем, затим Лезен и живот у болницама и санаторијумима за грудоболне, па Бока, Далмација и крај у Малом Лошињу.
Његова песничка оставштина није мала, с обзиром на трајање његовог живота и време које је утрошио на писање: преко стотину дужих и краћих песама (укључујући и збирку песама Облаци), које су, највећим делом, објављене још за његовог живота у Босанској вили, Бранковом колу, Зори, Делу, и у малој збирци Пјесме, штампаној 1904. у Мостару.
Јаков Шантић је умро 1905. године.