Момак иде враголан,
По гори се шири,
Леп је кâно лепи дан
Што кроз гору вири.
А са горе крај потока
Стазица се дала,
Једна мома милоока
Ту је рубље прала.
Ал' кад смотри враголана,
Повикала сека:
"Ој стазице, ој танана,
Донес' га менека!"
Викну мома, па ти брже
За жбун један зађе,
А момак се чисто трже
И чудо га снађе:
"Јао мене, и до сада
Шета ја по горе,
Али не чу још никада
Да славуји зборе."
Тако рече момак туна,
Па с' млађан зауја
Да он види иза жбуна
Тог чудног славуја.
Ал' и мома из заседе
Поскочила ома —
Бежи, селе — ето беде —
Бежи мајци дома!
Бежи мома, ману рубље,
Бежи л' дому своме?
Све у гору бежи дубље,
А момак за њоме.
Бежи мома, до колена
Ноне јој се беле,
Беле ноне до колена
Момка су занеле:
"Та да имаш крило лако
Да прнеш облаку,
Не би мене, чедо, јако
Утекла јунаку."
Па се млађан за њом стисну,
Довати је саде;
"Јао мене!" она врисну
Па под липу паде.
О да чудна ваљушкања
По зеленој трави,
О да чудна љуљушкања,
Да т' подиђу мрави!
Лаки ветрић осмену се,
Листак лиска дирну,
Бели данак покрену се
Па кроз липу вирну.
Липа брсне гране шири,
Шапће дану сјајну:
Вири, дане сјајни, вири,
Али чувај тајну.
(1843, 6. дек.)
