Textual description of firstImageUrl

Милош Црњански



Милош Црњански 
Песник, романописац, приповедач, драматичар, путописац, есејиста, мемоариста, публициста, рођен је 26. октобра 1893. године у Чонграду, у Мађарској, у осиромашеној грађанској породици. Одрастао у Темишвару, у патријархално-родољубивој средини која ће му култ Србије и њене прошлости усадити у душу као најдражу реликвију. Основну школу завршио у српској вероисповедној школи у Темишвару.  Гимназију је завршио у Темишвару код фратара пијариста (1912), учио на Ријеци експортну академију (1912–1913), започео студије историје уметности и филозофије у Бечу (1913), а дипломирао на Филозофском факултету, одсек за књижевност, у Београду 1922. године. За време београдских студија уређивао је лист „Дан“.
Учествовао је у Првом светском рату. У међуратном периоду радио је као професор, новинар и аташе за штампу у посланствима Краљевине Југославије у Берлину (1928–1929, 1935–1938) и Риму (1938–1941). Од 1941. године  је у емиграцији у Лондону, где је најпре службеник при југословенској влади у егзилу (1941–1945), а касније у потрази за занимањем које ће му обезбедити егзистенцију. Између осталог, током педесетих година, радио је као дописник аргентинског листа El Economista из Лондона. У земљу се вратио крајем 1965. године.
И у поезији и у животу он живи као сентиментални анархист који са тугом посматра реликвије своје младости. Осећао се тада припадником напредних друштвених снага и гласно се изјашњавао за социјализам, али његово бунтовништво из тих година била је само „крвава експлозија“ неког нејасног друштвеног талога донесеног из рата.
Почетничким песмама и приповеткама огласио се у сомборском Голубу (1908, 1911) и сарајевској Босанској вили (1912). У периоду од 1917. до 1919. Штампао је  низ песама у загребачким часописима Савременик и Књижевни југ, којима наговештава и подстиче модернистичка, авангардна струјања у послератној књижевности. Поетична комедија Маска (1918), збирка Лирика Итаке, у којој су се нашле и неке већ објављене песме (1919), затим краћа проза, Света Војводина (1919) и Приче о мушком (1920), роман Дневник о Чарнојевићу (Библиотека „Албатрос“, бр.1,1921), као и циклус путописа Писма из Париза (1921), сврставају Црњанског међу најзначајније носиоце поетичких промена које ће обележити српску књижевност у том периоду. У духу експресионистичких идеја, Црњански најпре своју поетику образлаже у програмском тексту Објашњење „Суматре“ (Српски књижевни гласник, 1920), али и током треће и четврте деценије ХХ. века остаје један од најважнијих учесника у књижевним и идеолошким споровима и полемикама. У том раздобљу, поред преко пет стотина прилога у периодици, објављује као посебна издања, између осталог, Антологију кинеске лирике (1923) и Песме старог Јапана (1927), роман Сеобе (1929), збирке путописа, Љубав у Тоскани (1930), Путописe (1930) и Књигу о Немачкој (1931), као и дужи циклус путописа о Шпанији (1933-1937). Као политички емигрант једно време потпуно одсутан, у домаћу књижевност враћа се крајем педесетих године, када из Лондона постепено обнавља контакте са домаћим издавачима. Године 1959. објављује Итаку и коментаре, у којој су песмама из Лирике Итаке додате и друге песме и поеме, за које је писац сматрао „да са њима чине једну целину“, сада допуњене прозним коментарима претежно аутобиографско-мемоарског типа. Такође у емиграцији, објављује и Другу књигу Сеоба (1962), поему Ламент над Београдом (Јоханесбург, 1962), и сарађује на припреми Сабраних дела, која се штампају 1966. у десет томова (лат. и ћир. изд.), у оквиру којих се први пут појављује путописно-аутобиографско-мемоарска проза Код Хиперборејаца. Свој последњи роман, Роман о Лондону, издаје 1971. Незавршени су остали мемоари Ембахаде и Књига о Микеланђелу, које је штампао само у одломцима. 
Књижевни опус Милоша Црњанског сврстава се међу најзначајније у српској књижевности ХХ века. Делујући у књижевности преко пет деценија, Црњански је имао пресудног утицаја на њен развој не само у периоду успона модернизма и сучељавања различитих идеологија и поетика током двадесетих и тридесетих година, већ и у периоду позног модернизма и првих наговештаја постмодернизма. Језички и стилски самосвојна, његова дела проширила су тематски регистар савремене српске поезије и прозе, утицала су на промене карактера и статуса појединих жанрова, али и на промене односа у целокупном жанровском систему, због чега им је посвећена велика пажња у нашој савременој књижевној теорији, историји и критици. Дела су му превођена на енглески, француски, шпански, немачки, фламански, руски, мађарски, пољски, чешки, словачки, румунски и др. језике.
Преминуо је 30. новембра 1977. године. у Београду.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des