Лутасмо иза других дугих зидова.
Не нађосмо ни врата, ни звука
послије одсутности као послије мртвих.
И на крају кућа отвори своју тишуну,
улазимо да газимо остављено,
мртве штакоре, празно збогом,
воду што је плакала у цијевима.
Плакала је, плакала је кућа и ноћу и дању,
јецала с пауцима, притворена,
расуше се њене црне очи,
и сада је, одједном, враћамо животу,
настањујемо је, али нас не препознаје:
треба да цвјета, али се не сјећа.
Са шпанског превео Звонимир Голоб
