што каза сељак, осушен и спечен.
У ритму бића окреће се она,
по кршу врља; тек у час ће речен,
кад тела зађу, кад се смори туча,
да пукне зрном, да се разобруча.
Јер, ипак, "има нека васиона",
што каза онај јагањце што пасе. —
Раздвоји склоп јој, Милости и Спасе,
да махне, широм, вратима четворма.
Овако шта ће јадник сиромашак:
да слуша облак како коми грашак? —
а ипак, "има нека васиона".
(Најлепше песме, Просвета, Београд, 2002)
