Зар ће и ваша раскош да ме мине?
У мени је надирање чудно,
Прострелиле срце ми висине.
Небеска острва измишљена у страху,
Ево вас помињем као последње прибежиште.
Ја пун земље отежале, троме,
Ком висине усред срца вриште.
Узалудно је и тромо проминула светом
Ова уклета сенка мога тела.
Пространствима неба опијена
Ширине је и спокоја хтела.
Па, ако опијен бризнем попут водоскока,
Ваш ми нек лет ми тај ублажи.
Острва небеска, тело моје вас
Као спокој и спасење тражи.
