Милету Ристовићу, песнику и математичаруСа свих страна тупо звуче празне речи
Излегле се црне птице из празних глава
Залутала на свом путу, разбољена јечи
Планета наша, са висока, лепа и плава
Гује, акрепи, гмазови и аждахе стоглаве
Дању, ноћу, годинама сустопице је прате
Таласи усудни стреме да нас све поплаве
Поразе своје Годзиле би да опет наплате
Свијет је овај без кормирала, брод лудака
Мудраци се склонили, у страху заћутали
Збогом, збогом, виче разум и памет свака
Ништавни духом на погрешна места залутали
Шупље фразе, опсене, и труле неслане лажи
Запљускују свет у свакоме трену, са вих страна
Устукнуо разум, овде нема више шта да тражи
Пред терором лажи из новина и те-ве екрана
Давос елита, све под собом чизметином хара
Издвојена изнад људи, не признаје чак ни Бога
Изгубила меру, остала без људскога кантара
Граби немилице све за себе, ништа за другога
Без морала и стида, лишени свакога срама
Ваљају се у густоме блату свога неморала
Изгубили компас, свет им је слика без рама
Људи им мање вредни од шкољки и корала
Гојазни од злочна и грехова, пуни скандала
Не виде, не чују и не хају за глас што се диже
Хуче улице, огромне реке у пролеће надошле
Са дна, свакога часа све крвавији талас стиже
Снажан, одлучан да све пред собом збрише
Враћа вам слике за које мишљасте да су прошле
Дајте ваздуха, под вашом се чизмом тешко дише
Готова је ташта игра, кочије су низбрдицом пошле
