Textual description of firstImageUrl

Ана Ахматова



Ана Андрејевна Ахматова 
Рођена је 23. јуна 1889. године у Великој Фонтани, предграђу Одесе, у породици инжењера Андреја Горенка, која је припадала елити Одесе. Била је треће од шесторо деце. Породица се убрзо сели у Санкт Петербург у Царско Село, за које су везане све успомене из детињства песникиње. Стихове је почела да пише у једанаестој години. У породици Горенко нико није писао поезију и отац није одобравао Анино занимање за поезију и писање. Сматрао је да она тиме срамоти породицу, због чега Ана своје стихове никада није потписивала презименом Горенко, већ Ахматова, што је било презиме њене прабаке Татарке. Родитељи се разводе у њеној шеснаестој години и она нерадо одлази са мајком из Санкт Петербгуга, који је сматрала својим градом, у Јевпаторију на Криму.
Једна од сјајних, изузетних и најталентованијих руских песникиња, горда и истовремено нежна жена проживела је дуг живот, испуњен многим трагичним искуствима. Њена биографија достојна је романа или филма, што су њени савременици, али и драматурзи, режисери и писци након њене смрти описивали у својим делима. Била је сведок две револуције и два светска рата, осетила је репресију диктатуре, патњу и смрт најлбижих.
У раној младости, док је била у Маријинској гимназији у Јевпаторији, упознала се са талентованим младим песником Николајем Гумиљевим са којим се венчала 1910. године. Била је то љубав на први поглед. На меденом месецу који су провели у Паризу, Ана се први пут сусреће са Европом и упознаје младог италијанског сликара Амадеа Модиљанија, са којим ће бити у краткој, али снажној и незаборавној љубавној вези. По повратку у Русију, муж који је већ био познат песник, уводи је у литерарне кругове Санкт Петербурга, који одмах запажају Анину посебност и таленат. Како стиховима, тако и необичном лепотом, грациозношћу и срдачношћу Ана је покорила литерарну боемију Санкт Петербурга.
Година 1912. је преломна за Анину биографију. Те године родила је јединог сина Лава Гумиљова, а у тиражу од 300 примерака излази њена прва збирка песама под називом Вече, која јој доноси поштовање читалаца и популарност. Након две године објављује другу књигу песама Бројанице (Чётки), која је била прави тријумф. И публика и критичари хвале њене стихове, славећи је као најпопуларнију песникињу тог времена у Русији. Револуционарне 1917. године Ана објављује своју трећу збирку песама Бело јато (Белая стая) у импонзантном тиражу од 2000 примерака. Године 1918, када је Ана већ била познатији песник од мужа, пар се разводи. Исте године Ана се поново удаје за научника и песника Владимира Шилејка, специјалисту за Стари Египат. Након три године, 1921. пар се растаје (званично се разводе тек 1926. године), а Анин први муж, Николај Гумиљов је исте године ухапшен и стрељан, а песникиња тешко преживљава смрт оца свог сина који ју је увео у свет поезије.
Од средине 1920. године за песникињу наступају тешка времена. Под сталном је присмотром, књиге јој се не штампају. Ана се издражава радећи преводе, есеје и критике. Године 1922. почиње да живи невенчано са Николајем Пуњином, историчаром уметности, али ни овај заједнички живот (с Пуњиновом првом женом и ћерком из првог брака у истом стану) није Ани донео очекивану срећу и спокој. Песме из Зборника који је објављен 1924. године су проглашене за провокативне и антикомунистичке, а 1935. године ухапшени су јој син Лав и невенчани муж Пуњин. Мира у души и безбрижности више није било у њеном животу. Син Лав је убрзо био послат у радно-поправни логор (Крест) на пет година, а она се исте године поново разводи. Измождена и беспомоћна, оставља пакете сину у једном прозору у Кресту. Пред сам Велики отаџбински рат 1940. године Ана завршава значајну обимну аутобиографску поему Реквијем, коју је писала пет година, а штампану тек 1963. године у Минхену (и у Тел Авиву, али без знања аутора) посвећену жртвама репресије тридесетих година у Совјетском Савезу. Како би извукла сина из логора, 1940. године, Ана издаје зборник своје сабране цензурисане поезије Из шест књига, исправне с тачке гледишта владајуће идеологије. Годину дана раније примљена је у Савез писаца Совјетског савеза.
Велики отаџбински рат Ана Андрејевна је провела у евакуацији, у Ташкенту. Одмах након победе, враћа се у разрушени Лењинград, а одатле одлази у Москву. Међутим, убрзо након кратког бољег периода, поново се навлаче облаци над њеном судбином. Тако је 1946. године на редовном заседању Савеза књижевника Совјетског савеза, њено стваралаштво је оцењено изузетно негативно, а син је поново ухапшен и осуђен овог пута на десет година робије. Несрећна Ана је потуно сломљена. Пише молбе за помиловање сина, али је нико не чује. Након изласка Лава с робије, однос мајке и сина пун је тензије, јер син сматра да је поезију ставила на прво место и да је више волела уметност него њега. Лав је све до мајчине смрти прекинуо контакте с њом.
Тек последњих година живота Ана добија признања за свој рад. Године 1951. поново је примљена у Савез совјетских писаца, 1964. године добија значајну италијанску награду Етна – Таормина и објављује нову збирку песама Проток времена (Бег времени). Оксфордски универзитет јој додељује звање доктора наука и тек пред крај живота добија свој дом, скромну дачу, дрвени кућерак у Комарову (код Лењинграда), који је имао само једну собу, ходник и веранду. Сав намештај чинио је стари кревет који је уместо ногу имао наслагане цигле, сто направљен од старих врата, цртеж Модиљанија на зиду са њеним ликом и икону која је некада припадала првом мужу – песнику Гумиљову.
Познате збирке песама су: Вече, Бело јато, Боквица, Проток времена, Бројанице, Anno Domini, Трска.
Ана Ахматова је преминула 5. марта 1966. године у 76. години, након дуге и тешке болести, у подмосковском санаторијуму Домодедово. Посмртни остаци поетесе пребачени су у Лењинград и сахрањени на Комаровском гробљу. Син Лав који се никада није помирио с мајком на гробу је поставио камену плочу с прозором која симболише зид у истражном затвору у Лењинграду (у Кресту), где му је Ана доносила пакете док је био затворен.
Музеј Ане Ахматове налази се у Санкт Петербургу, као и у Одеси у Великој Фонтани, Москви, Ташкенту, Кијеву где је боравила велика песникиња.

Превела с руског и приредила Оливера Шестаков



Најбољи песници и најлепша поезија. Најчитаније песме. Љубавна поезија. Српска поезија. Француска поезија. Руска поезија. Немачка поезија. Светска поезија. Поезија о животу.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана