Чуј, цичи, тужи, кô дијете плаче,
Крилима слабим шестари виш бездна
Док море хуји све више и јаче.
Обале нигдје. Не зна куд би кренô,
Снага му слаба, ено, веће пада –
Море га зове... Ах, галебе јадни,
У страшној борби клонули, без нада,
Куд ли си пошô, гдје ли ти је мета,
У бескрај куда одвела те жеља?
Гдје су ти друзи, да ти кликом јаве
Путе спасења, среће и весеља?
Њих нигдје нема... Твоја млада крила
Клонуше, ето, и нема ти спаса,
Ти у гроб мораш, јер не чује небо
Молитве твоје ни твојега гласа.
