Киша једнолично и досадно лије
Поздрав за то надируће у свету
За прогонства тиха Овидије
Представа живота још и даље траје
Лакомислено надиру боје у ружи
Као дете у бунилу тешком
Трзаш се робији коју не заслижи
Неспокојство завлада светом
Онда за нас нигде места није
Пролазе нам сунчана пролећа
Мој далеки тужни Овидије
У кристалној чаши овог света
Ми трајемо ко дах топал што би
Звук отегнут док нас надилази
Наш смисао и лепоту доби
И отегнут попут фабричке сирене
Напор света стегнут у јауку
Застају нам градови у грлу
И губимо од злата јабуку
Од тог света онда тешко дође
Изговарам кишу која лије
Прогнани смо свак из свога тела
Мој далеки тужни Овидије
